Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

Između Smilje i mene je šest godina razlike. Ruža je najstarija i ona se sa
sedamnajst godina već udala. Kata je rođena osme godine, Smilja devete, a ja
petnajste. Ja sam celog života najviše bila vezana za Smilju.
Kako je bilo u Vrbasu kad ste se preselile?
Mama me je upisala u gimnaziju. Kad je otišla na šećeranu da šije tim
gospođama, one su na nju vršile pritisak – zašto me je dala u gimnaziju kad sam
mogla ići u Žensku građansku školu, jer u gimnaziji ima i muškaraca. Govorile
su mami: – Izvadite vi nju iz gimnazije, prebacite je u Žensku građansku školu.
Ona je to i uradila. Tamo je nastava bila na nemačkom jeziku, pa mi je u početku
bilo malo teško. Posle mi je bilo dobro, jer sam naučila jezik.
Mama Vas nije pitala da li želite da pređete u tu školu, ona je to sama
rešila?
Pitala me je, ja sam pristala. Nisam odustala, ni odbijala ništa. E sad, mama
je i dalje šila i nekim drugim ženama – ujutru je odlazila, a uveče se vraćala.
Bila sam uglavnom ceo dan sama. Mama nije išla svaki dan da radi, nekad je
ostajala kod kuće da šije, pogotovo nedeljom. Imale su one decu, pa je mama
naročito za decu upotrebljavala svu svoju krojačku veštinu, deca su bila jako
lepo udešena.
Tri godine sam išla u Žensku građansku školu, a onda se škola zatvorila,
jer je u četvrtom razredu bilo svega nas devet učenica. Nisam završila tu školu
u Vrbasu, nego sam došla u Novi Sad kod starije sestre Ruže koja se udala u
Novom Sadu. Mama je posle prešla u Gospođince, jer se tamo Kata udala, da joj
pomaže oko dece. Tako smo se razdvojile.
Kad sam završila školu u Novom Sadu, i ja sam u došla Gospođince. Kata
je položila poštarski ispit, mislim trideset druge godine. A mi smo se nekako
dogovorile, tu su još bile Smilja i Kata i mama, da ja idem dalje u Učiteljsku školu.
One su sve radile, ja sam mogla dalje da se školujem, jer su sestre rekle da će
me izdržavati. Te godine sam se preko leta spremala za prijemni ispit. Ali mama
tada više nije šila, počela je poboljevati – srce, noge...
Kad sam trebala da položim prijemni ispit za Učiteljsku, došla sam u Novi
Sad. Čekali smo dugo u hodniku, bilo nas je možda oko dvadeset. Kad je jedan
profesor izašao, neke su se pobunile što dugo čekaju, pa kažu: – Dokle ćemo čekati,
što ne počinju? A ja sam stajala kod vrata i mislila: šta ću raditi kad dođem
do trećeg razreda, pa dalje ne budem mogla. Škola je trajala pet godina, a Smilja
i Kata su trebale da me školuju jer mama više nije radila. Moja mama je sedela u
nekom budžaku i mislila kako će se sve to svršiti. Kad je taj profesor prošao pored
mene onako u ljutini i brzini, ja kažem mami: – Znaš šta, mama, ’ajdemo mi
kući! Nisam sigurna da ću završiti Učiteljsku školu, a mogu propustiti tri godine.
Idemo mi kući, pa ćemo videti kako će biti sa poštom. Možda se tamo zaposlim.