Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

Odnos partnerovih roditelja prema njegovoj izabranici sa invaliditetom je
najčešće diskriminatoran:
„Njihovi argumenti su bili, prvo, on im je sin jedinac, ne mogu oni da gledaju
kako njihov jedinac ima devojku koja je u kolicima, i šta ako ona ne bude mogla
da ima dece. To im je bio drugi važan argument“. (Tanja)
I u odnosu bliže i dalje okoline prema trudnoći žene sa invaliditetom vidi
se diskriminatorna crta i neverica da one mogu da budu dobre majke:
„... drugarice su rekle: - Jesi li ti normalna?! Devedeset posto njih sa fakulteta,
s kojima sam imala nekakvu komunikaciju, kao: - Još ti samo to fali! Kako ti
misliš uopšte...?! Nisi ni završila fakultet.“ (Tanja)
Gotovo sve žene smatraju invaliditet samo jednim elementom ili jednom
od karakteristika svog identiteta. One se osećaju i suprugama, majkama i
stručnjakinjama u određenim oblastima:
„...ja definitivno mnogo teže živim. Mnogo više moram da se odmaram, a to
je jako teško, jer želim da budem i uspešna na poslu, i uspešna majka, i uspešna
žena, i da kuvam i da spremam i sve ostalo...“ (Tanja)
Intervjuisane žene kada govore o sebi i o invalidnosti koriste sledeće
izraze: invalid, invalitkinja, osoba sa invaliditetom, odnos invalidi-zdravi,
hodajući, čujući, nepokretni, gluv, slep i dr. Kod većine žena se ne uočava
doslednost u upotrebi termina. Kod nas i u okruženju se već dugo raspravlja o
terminologiji invalidnosti, odnosno, o tome kako se o osobama sa invaliditetom
u javnoj sferi (medijima) govori i piše. Istraživanja pokazuju da je u upotrebi
šarolika grupa izraza, uglavnom onih koji podržavaju sveprisutnu ideologiju
inferiornosti osoba sa invaliditetom zasnovanu na fizičkoj ili mentalnoj
različitosti. U medijima nailazimo na izraze: „invalid“, „deca s telesnim i
duševnim poteškoćama/smetnjama“, „korisnici s većim stupnjem duševne i
telesne hendikepiranosti“, „bogalj“, „hendikepirana deca“, „gluvi“, „poremećeni“,
„duševno poremećena osoba“, „mentalno retardirano dete“, „štićenici s
umerenom i težom retardacijom“, „osoba s telesnim oštećenjem“, „invalidna
osoba“, „osobe sa specifičnim potrebama“, „deca sa stopostotnim invaliditetom“,
„osobe s posebnim potrebama“, „osoba s duševnim smetnjama“ i dr.
Primeri jezičkog ponašanja žena i osoba s invaliditetom svedoče da smo
svi podjednako uklopljeni u patrijarhalni koncept razmišljanja o drugima kao
manje sposobnima, te otuda valja uz zakonodavnu praksu menjati i jezičku
praksu, u funkciji brže i veće ostvarenosti jednakosti u društvu. Onoliko koliko
je jezik delatan, toliko smo i mi u društvu moćni preko jezika. Jer, jezik je moć.