Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

i dečju paralizu, Centar Živeti uspravno, Novosadsko udruženje studenata sa
invaliditetom, organizacije gluvih i slepih osoba i dr.) tokom poslednjih deset
godina se iskristalisalo novo ideološko shvatanje o drugosti, pa i o drugosti kao
ženi sa invaliditetom: da ona ima jednaka prava na obrazovanje, zapošljavanje,
javni i politički angažman, umetničke dosege itd. U svojim izjavama one koriste
reč osnaživanje i osnažiti se da bi ukazale na novu, kvalitativnu promenu u
sopstvenoj svesti o sebi i drugima.
„Ja sam se okrenula Udruženju, da mojim članovima pomognem što više.
Zapravo, možda zato što sam ja bila sposobna da sve to prevaziđem i da radim,
ili što sam imala potrebu da pomažem jer sam naučila, eto, moje dete, koliko
je bilo bolesno, pa sam shvatila da sam im mnogo potrebna, pogotovo mojim
članovima, kao da su svi moja deca. I ja se ne foliram kad kažem, to je cela
istina: - Moji članovi su moja porodica!” (Kristina)
„Ljude je trebalo pokrenuti iz njihovih kuća, ukazati im na to da postoji
svet i izvan njihovih domova i mesto gde oni aktivno moraju biti uključeni, dati
maksimalno od sebe da se pokaže da su oni vredni članovi ovoga društva.“ (Eva)
Negativni primeri i sprečavanje delovanja:
„... postala [sam] član Udruženja paraplegičara Novog Sada, da bi me,
posle četiri godine, oni izbacili iz svojih redova! Zato što moja dijagnoza nije
bila adekvatna [...] Ali, ja mislim da su oni mene doživeli i kao neku vrstu
konkurencije, ili kao nekog ko je drugačiji od njih, ne po paraplegiji nego po
shvatanju stanja u društvu – nisam pokušavala da ispravim neke „krive Drine“,
ali nisam ni bez razmišljanja klimala glavom. Meni je, prvo, taj alkoholizam u
Udruženju smetao, druženje i piće i švercovanje... bila sam neko ko je smatrao da
članovi i članice Udruženja zaslužuju mnogo više od toga u životu...“
„Smetalo mi je što se u udruženjima svodi život na neku dozu zezanja i
humora, nema ozbiljnih priča“ (Tanja)
„U upravnom odboru odluke donose zdrave osobe, koje su stručne, na primer,
defektolozi, ali ponekad mi bude muka od toga što oni mnogo bolje znaju o našim
potrebama, nego mi koji smo u potrebi. I to su lica koja su stalno zaposlena,
zdrava...“ (Ružica)
Odnos prema invaliditetu kod intervjuisanih žena je veoma različit.
„Kad sam imala trinaest-četrnaest godina, kad sam se prvi put zaljubila,
nisam smatrala da je moja invalidnost uzrok što nemam momka, nego zato što
imam velik nos i kriva stopala. Ali to je toliko tipično za taj period!“ (Tanja)
„Ne volim reč slep. Kad god se upoznajem sa nekim, u prodavnicu kad
dođem, ili kad mi neko dođe, i kad je poslovno, ja odmah kažem: - Ja ne vidim.
Tako da znate kako ćete sa mnom da se ophodite, da ne mislite da sam luda, ili
pijana, pa da Vas ne gledam u oči, ili da nešto tu šepam, nešto pogrešim, nešto
srušim, da znate da ja ne vidim. I onda su ljudi drukčiji pristup imali. A kad kriješ