Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

jer smatram da smo u istom i da ulažemo istu energiju u istu stvar, a neki put
se jednostavno ljudi u tome guše. Bilo kako bilo, oni su hteli nešto da probaju
sami, što je dobro, a danas se u nekim drugim stvarima mi spajamo i radimo na
tome zajedno.
Da li svaku situaciju domislite do kraja?
Vrlo često mi se to dešava i to je možda jedna od mojih mana. Ipak, suština
cele priče je u sledećem: da ja neke od tih situacija nisam pokrenula, promene se
nikad ne bi, odnosno, ne bi se još uvek, desile. Naši korisnici su sada za sve ovo
što mi radimo spremni, ali naša društvena zajednica još uvek nije. Svesna sam
da ja imam još možda deset-dvadeset-trideset godina da radim, a da smo mi tek
sada na početku i želim da to još malo ubrzam i vrlo često mi se u tom svemu
dešavaju spektakli ove vrste. A pri tom mi je strašno što su tragovi promena najčešće
nedovoljno vidljivi. Kroz istu situaciju prolaze i mnoge druge organizacije.
To me brine jer smo se uvukli u sebe i svako gleda samo svoj posao. Ako uopšte
gleda posao. A jako puno posla imamo.
Meni je jako važno da položaj osoba s invaliditetom bude dobar, da bude
sve u redu i da imamo sve servise i sve što nam treba, ali ja invaliditet posmatram
samo kao jedan od svojih identiteta i on mi nije najdominantniji, jer sam
njega svesna samo kad mi treba pomoć da ustanem iz kreveta i dok ne sednem
u kolica. Sve posle toga je nešto drugo. A morala sam se mnogih svojih ideja
i želja u vezi sa profesijom odreći – jer nemam vremena. Ivan, moji roditelji i
mnogi moji prijatelji smatraju da treba da se bavim naukom i da je to ono što je
moj životni put i da tu mogu najviše da doprinesem. A ja razmišljam o tome na
taj način da ako ja ostanem ovde, sutra može da se desi da meni samoj zatreba
neki od tih servisa koji ne postoje ovde, a postoje u svetu, i šta ja tada da radim.
A s druge strane, ako može Švedska – što ne može i Srbija. I drugo, šta ako ja i
odem, što mi isto savetuju, odem negde gde je sve sređeno i da tamo iskoristim
svoj potencijal i da uradim nešto dobro da li da to bude u nauci ili u Pokretu?!
Ima ovde ljudi kojima je potrebno da imaju nekoga da ih podstakne da bi oni
neke stvari u životu promenili.
Da li razmišljate o roditeljstvu?
Kad su mu otkazali bubrezi, moj muž je otišao u Niš i već nešto više od
dve godine najveći deo vremena tamo provodi, budući da tamo ima poverenja u
lekare. To može biti povod za razmišljanje o važnim odlukama...
Šta bi bila Vaša poruka ženama sa invaliditetom?
U ovom trenutku najveći problem u vezi sa položajem osoba sa invaliditetom
jeste to što odluke umesto nas i o onome što nama treba odrađuju neki
drugi ljudi, pre svega, razni „-olozi“, koji su dobili diplome i odlučili da se bave
time da pomažu drugima. Od želje da pomognu, oni najvećim delom odmažu.
1