Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

mu rekla koliko je važno da dođu na obuku. I on je rekao da nema problema.
Posle dve nedelje zvali su mog kolegu koji je koordinirao projektom, da pitaju
da li bi neko iz Centra kandidovao za nestranačkog poslanika na listi koalicije.
Ja sam odmah rekla da hoću, bez mnogo razmišljanja. Osećala sam da ta grupa
ljudi može nešto u Srbiji da promeni i da ja sa svojim iskustvom mogu tu da
doprinesem. Dobro bi bilo i osobama s invaliditetom a negde dobro možda i
meni, možda može da mi promeni neke stvari u životu. Na ženskoj i završnoj
konvenciji sam i ja učestvovala, bio je tu dobar deo nastavnika iz moje osnovne
i srednje škole, i moj tata. I, ako sam išta doprinela tada, to je da je dobar deo
Žabaljaca tada glasao za ovu opciju zato što oni još uvek imaju onu logiku da je
pojedinac taj koji može da donese promenu. Januara dve hiljade sedme godine
koalicija je ušla u Parlament. Bio je dogovor da budem jedna od deset kandidata
koji će biti poslanici, međutim nije tako bilo.
1
Šta sad mislite o svemu tome?
Od tada ne idem na skupove koje organizuju pojedinačne partije prodemokratske
orijentacije (na skupove ostalih ne idem), nego samo na one skupove
koje organizuju državne institucije i nevladine organizacije. Ponuđeno mi je
poslaničko mesto u Skupštini Vojvodine. Nisam pristala, jer sebe u tome, bar
za sada, ne vidim. Pored toga, Ivanovo zdravstveno stanje je bilo prilično loše, a
ja sam osećala da na nekom drugom terenu mogu više da doprinesem ljudima,
barem u tom trenutku.
Ipak, drago mi što sam ja u tome učestvovala. To je bilo izuzetno iskustvo.
Upoznala sam jako puno dragih i dobrih ljudi.
Da li ste imali podršku svojih kolega?
Imala sam velikih problema kad su u pitanju kolege iz Centra. Dogodio se
raskol u timu, vrlo malo njih je podržalo moje nastojanje da se u pitanja statusa
osoba sa invaliditetom uključim i političkim angažmanom. Još dvoje kolega iz
pokreta je nakon toga kandidovano za poslanike. Ja sam tamo bila u svoje ime,
ali je Čeda Jovanović na jednoj konvenciji rekao: – Bili smo u Novom Sadu,
upoznali smo Centar „Živeti uspravno“ i oni su na našoj listi... Bila sam ponosna
što je Centar pomenut uz organizacije poput Građanskih inicijativa, Fonda za
humanitarno pravo, Helsinškog odbora za ljudska prava, Jugoslovenskog komiteta
pravnika za ljudska prava i Udruženja studenata s invaliditetom. Kolege su
se žalile da su osetili da su ugroženi. Jedni su otišli, nisu više želeli da učestvuju
ni u jednom delu priče, i rekli su mi da je moja stvar to što želim da se borim, a
da oni to prosto ne mogu! Dvoje kolega je ubrzo nakon toga formiralo organizaciju
...Iz kruga – Vojvodina. Ja to sada mogu racionalno da sagledam: postoji
problem kada ste vi, a smatram da jesam, jakog karaktera i kad imate viziju
možda druge ljude ne vidite dovoljno, odnosno, ne vidite njihove potrebe. Meni
je nekad to što radim važnije od samih ljudi, i vrlo često ne vidim saradnike/ce,