Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

sam pomislila na moju mamu i na to šta bi to mojoj porodici moglo da donese.
Ta godina je počela strašno, a donela je svašta.
Istog leta na Srebrnom jezeru sam upoznala Ivana, mog budućeg muža.
Kad sam ga videla, imao je energiju koja je bila jača od moje i odmah me je
privukao. On je u to vreme bio student psihologije na Filozofskom fakultetu u
Nišu i predsednik Udruženja paraplegičara Nišavskog okruga. Uspostavili smo
komunikaciju tako što sam ja bila sama za vreme pauze, nešto sam čitala, i on mi
je prišao, pa smo počeli da gađamo pikado. Ja u tome nisam uopšte bila uspešna.
Iako sam od ranog detinjstva pisala poeziju, ja sam tada tu napisala svoju pretposlednju
pesmu, gledajući u njega i njegovog tatu kako pecaju ribu na jezeru.
Do tada nisam imala takav osećaj.
Ivan i ja smo bili zajedno do maja dve hiljade prve godine i naša veza se
preplitala sa tim šta se radi u pokretu u Nišu i ovde i više smo pričali o poslu,
nego o ličnim stvarima. Tada sam shvatila da ja njega na neki način gušim i rekla
sam mu da imam taj osećaj i on je odgovorio da je u svemu tome samo zbog
mene. Rekla sam: ako je tako, onda bolje da ne bude. I tu je došlo do raskida prvi
put.
U međuvremenu smo se čuli. On tvrdi da sam ja prva inicirala kontakt, nije
ni bitno – taman kad ja nekako zaboravim na njega, on se ponovo javi za neki
poslovni savet ili nešto slično i uđe mi ponovo u svest. Bila sam ponekad i povređena,
jer mi se osećanja nisu menjala i sve sam drastično doživljavala. On se
nije javljao dva meseca i ja sam u leto dve hiljade četvrte godine ponovo mislila
da je to definitivno kraj. Međutim, kad sam se vratila, on je mene zvao da mu
pošaljem neki faks i ja sam rekla: – Kako te nije sramota posle dva meseca da
me zoveš i to poslom! I onda, tako tu i tamo, bivalo i nije. I ja jedne večeri isto
tako sanjam kako sam trudna i kako treba da rodim bebu i ne znam ko je tata. I
onda u jednom momentu, vidim njegov lik. A meni se u tri navrata materinski
instinkt jako ispoljavao... Napisala sam mu SMS i on mi je SMS-om odgovorio:
– Vidiš, to ti i nije tako loša ideja, ipak si ti meni jako draga! Ovakav izliv emocija
za Ivana je bio nešto veliko. Jako sam bila srećna u tom trenutku. Želela sam
da pokušamo da živimo zajedno, da vidimo šta će od toga ispasti. O braku i o
samom venčanju sam mislila – može, a ne mora. U krajnjem slučaju, ako bude,
nek bude troje-četvoro najbližih ljudi On me je posle dve nedelje zaprosio, na
njemu omiljen način – SMS-om. Njegovi roditelji su želeli da napravimo svadbu..
Za njegovu majku to je bio jako važan doživljaj, nije verovala da će doživeti
Ivanovu svadbu, jer su oni sve vreme zamišljali da će ćerka biti ta koja će se udati
i za nju su se spremali. I sad, odjednom – Ivan.
10
Kako su tekle pripreme za udaju?
Bila sam sama u većini situacija, barem sam se tako osećala. Mama je bila u
jako lošem zdravstvenom stanju, sestrina svekrva je imala rak dojke, tatin rođe-