Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Create successful ePaper yourself
Turn your PDF publications into a flip-book with our unique Google optimized e-Paper software.
U tom periodu smo jedno pet meseci radili u mojoj studentskoj sobi, nismo<br />
imali kancelariju. Kancelariju smo tek kasnije dobili, zahvaljujući profesorki<br />
Fuadi Stanković koja je u to vreme bila rektorka Univerziteta i profesoru<br />
Srđanu Šarkiću, dekanu Pravnog fakulteta. Imali smo veliku podršku FTN–a i<br />
Filozofskog fakulteta. Profesorka Stanković nikada nije odobravala sve – morao<br />
si da obezbediš pola da bi ti Univerzitet dao drugu polovinu, što je jako dobro<br />
jer ne možeš sve dobiti, moraš se malo i potruditi oko donacija. Tek <strong>sa</strong>m onda i<br />
shvatila koliko je studenata <strong>sa</strong> <strong>invaliditetom</strong> bilo, ali da se oni uopšte nisu viđali<br />
zato što nisu dolazili na nastavu jer nisu imali odgovarajuću podršku da dođu ili<br />
da prate predavanja.<br />
Značajno je da je gotovo u <strong>sa</strong>mom početku našeg rada Ministarstvo obrazovanja<br />
obezbedilo stipendije studentima s <strong>invaliditetom</strong> i većina fakulteta nas<br />
je oslobodila troškova studiranja, bez obzira na uspeh na fakultetu. To je bilo<br />
zato što je u to vreme još uvek sve bilo nepristupačno za studente <strong>sa</strong> <strong>invaliditetom</strong>,<br />
još uvek nije postojala nikakva služba na Univerzitetu, pa se tom materijalnom<br />
nadoknadom pokrivala ili personalna asistencija, prevoz ili neki drugi<br />
troškovi studiranja studenata <strong>sa</strong> <strong>invaliditetom</strong>.<br />
Organizovali smo konferenciju o reformi visokog obrazovanja studenata<br />
s<strong>invaliditetom</strong> i dve škole znakovnog jezika, radili smo na pristupačnosti terena,<br />
inicirali rekonstrukciju raskrsnica i prilaza zgradama u Kampusu – to je obavio<br />
Zavod za izgradnju grada, organizovali različite obuke. Sklopili smo sporazum<br />
<strong>sa</strong> Mrežom evropskog koncepta pristupačnosti da se prevede na srpski uputstvo<br />
mada smo novac za to obezbedili tek dve hiljade sedme i objavili ga zajedno <strong>sa</strong><br />
Centrom. Napi<strong>sa</strong>li smo projekat „Hoću da priđem kad siđem”, koji je predvideo<br />
da se napravi analiza stanja pristupačnosti Kampu<strong>sa</strong>, ali se o tome tek danas<br />
razmšlja. Ja <strong>sa</strong>m tada mislila da su arhitektonske prepreke najveći problem, dok<br />
ni<strong>sa</strong>m shvatila da se studenti <strong>sa</strong> <strong>invaliditetom</strong> suočavaju <strong>sa</strong> predrasudama i <strong>sa</strong><br />
komunikacijskom nepristupačnošću; nijedna informacija nije dostupna, studenti<br />
<strong>sa</strong> oštećenjem sluha ne mogu da prate nastavu na znakovnom jeziku, ne<br />
poznaju jezik, ne mogu da prate nastavu ako profesor stoji okrenut licem prema<br />
tabli, studenti <strong>sa</strong> oštećenjem vida nemaju adekvatnu literaturu... i tako dalje.<br />
Uradili ste mnogo i na jezičkim pitanjima koja se tiču invalidnosti.<br />
Kopkao nas je termin hendikep, koji se nalazio u nazivu Udruženja jer nije<br />
odgovarao tadašnjim i <strong>sa</strong>dašnjim tendencijama u pokretu. Jedan od prvih skupova<br />
koji smo organizovali bila je tribina u okviru Psiholingvističkog kolokvijuma<br />
na Filozofskom fakultetu, koje vodi profesorka Svenka Savić. Organizovale<br />
smo diskusiju, zajedno <strong>sa</strong> <strong>žena</strong>ma iz Organizacije “… Iz kruga“ iz Beograda, na<br />
temu terminologije invalidnosti, u koju smo uključili i rodni aspekt i vidljivost<br />
<strong>žena</strong> s <strong>invaliditetom</strong> u jeziku.<br />
Koliko dugo ste bili predsednica Udruženja?<br />
0
Change language