Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

Pa ja sam se i udala kao dete po tim njihovim papirima – u dvadeset sedmoj
godini! Ja sam morala nešto da uradim. Ovde se osniva Savetovalište za
psihosocijalnu podršku. To je bilo septembra dvehiljadite godine. Pitala sam i
drugu docimerku, Ivanu, da li bi mogla da bude sa mnom. Tada sam već imala
iskustvo od tri nedelje suživota sa drugaricama i jako mi je bilo teško zato što
nisam znala kako će one da reaguju kad zatražim konkretnu pomoć, a i žao vam
je prosto da ih zatruđujete jer znate šta one u datom momentu imaju da rade, pa
redukujete svoje potrebe. Kao što sam pre redukovala potrebu da idem u ve–ce
zato što nigde nije bilo pristupačnog kupatila, tako i sad: pa ne moram baš sad
da se istuširam, ovo ili ono da uradim, mogu posle. I to tako u nedogled! Tri
nedelje je kratak period, ali trebalo je i narednih ko zna koliko nedelja, meseci...
tako da živim. I zato sam Ivanu pitala da mi asistira.. Gubila je pravo na sobu u
domu pošto nije dala uslov, obnovila je godinu, pa je imala vremena, a ja sam
svakako imala pravo na dva kreveta. Bilo je komplikovano u tom smislu što
smo živele u malom prostoru, bez skoro ikakve privatnosti. Nisam joj u početku
plaćala za rad, ali sam kupovala stvari koje smo obe koristile. Ona je bila prva
asistentkinja u Novom Sadu angažovana uz koliko–toliko poštovanja principa
samostalnog života, ali tada nisam ni znala da je to to.
Kako je došlo do osnivanja Novosadskog udruženja studenata sa invaliditetom?
Dvehiljadite godine klima u državi je bila takva da se osećalo da idete napred.
I osećali ste da niste sami i na samom Univerzitetu i uopšte. Tih dana su
kod mene došli dvoje kolega iz savetovališta „Živeti uspravno“ da me pitaju da li
možemo da ostvarimo saradnju na jednom njihovom projektu u vezi sa položajem
mladih s invaliditetom u sedam evropskih zemalja. Bila im je potrebna neka
omladinska organizacija koja bi im bila partner u tome. Ja nisam znala nikog u
Vojvodini ko je na tome radio i onda sam pomislila da na Univerzitetu sigurno
ima i studenata i studentkinja koji ne čuju i ne vide, da mi udružimo sve njih u
jednu organizaciju. I tako smo krenuli u osnivanje udruženja studenata. Nismo
znali u to vreme da je u Beogradu već formirano udruženje. Čim smo saznali za
njih, stupili smo u kontakt sa namerom da pravimo mrežu.
Udruženje u Beogradu je formirano nekoliko meseci ranije i bio je plan
da se formira i udruženje u Nišu i Kragujevcu i da se stvori mreža. I stvarno je
tako i urađeno. Međutim, većina naših članova su bili studenti, kojima je cilj
bio da završe fakultet i da dalje rade na polju koje su izabrali. U beogradskom
udruženju su razmišljali projektno i išli su ka karijeri kroz studije. To im je bila
odskočna daska za dalje.
Pristali smo da učestvujemo u njihovim aktivnostima, smatrala sam da činimo
nešto dobro. Međutim, oni su za izveštaj donatoru tražili podatke o tome
na kojim smo medijima učestvovali. Ja sam posle naučila da to tako treba, da je
0