Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

je. Bio je ispitni rok dok su rušeni oni mostovi. I ja sam, iako sam znala da jako
slabo stojimo sa gorivom, ipak došla u grad i izašla na ispit, samo zato da bih
proverila da li Goran ima pravo da polaže prijemni ispit ili nema, s obzirom na
to da je četiri godine kasnio s tim zbog obavezne rehabilitacije.
To su bili neki počeci Vašeg aktivizma?
Može se reći. Zapravo, tokom bombardovanja je u jednom momentu bila
bombardovana klinika koja se nalazi u dvorištu Zavoda za cerebralnu paralizu u
Beogradu, u kojem tokom godine borave deca čiji roditelji nisu u mogućnosti da
budu sa njima, ili su ih tu prosto ostavili. I bombardovani su i mostovi u neposrednoj
blizini udruženjâ osoba sa invaliditetom na Limanu u Novom Sadu. Ja sam
onda napisala pismo predsednici grčke asocijacije za cerebralnu paralizu, gospođi
Dafni Ikonomu, kojU sam upoznala 1996. na letnjem kampu za osobe s invaliditetom
u Atini. U pismu je pisalo da stradaju deca i dovode se u opasnost osobe koje
ne mogu da biraju gde će biti. Ona je objavila pismo u jednom atinskom časopisu
i poslala ga u Međunarodno društvo za cerebralnu paralizu, jer to je Dafni mogla
uraditi u tom trenutku. Ona je mene posle toga zvala da dođem na konferenciju
o umetnosti osoba sa invaliditetom u Atinu. Tamo sam išla sa koleginicom Milicom
Bracić devedeset devete godine u novembru, kao predstavnica Univerziteta
u Novom Sadu, koji je platio pola karte, a Fakultet pola. Obećala sam tadašnjem
prodekanu za finansije da ću vratiti sve što meni bude vraćeno – tako je i bilo, a
profesor me je gledao začuđeno kad sam donela novac da vratim.
Tako sam stekla poverenje ljudi na Fakultetu, što su mi bile dve važne stvari
da bih dalje mogla da radim na poboljšanju položaja studenata sa invaliditetom.
Sve svoje uspehe u vezi sa tim postigla sam zahvaljujući tome što meni nije mogao
niko ništa da zameri. Bila sam jedna od pet-šest najboljih studenata na Fakultetu
i predstavljala sam Univerzitet na nekoliko mesta. Gde god sam otvorila
vrata, nešto sam donela i Univerzitetu i organizaciji. Redovno sam plaćala dom
i sve ostalo. Zato smo imali otvorena vrata da guramo dalje.
U Atini sam predstavila rad na temu „Prostor u književnom delu hendikepiranih
ljudi” za koji sam 2000. godine dobila treću Brankovu nagradu Matice
srpske za studentski seminarski rad. Prethodne godine sam odbranila rad o prostoru
u božićnim i koledarskim pesmama a profesorka Ljiljana Pešikan–Ljuštanović,
koja je tada radila recenziju moje poslednje knjige, rekla mi je da živim
u svetu između dva uha, što mi je dalo inspiraciju za rad. On je bio važan baš
zbog toga što sam uočila da je prostor nešto što utiče na život osoba s invaliditetom.Tamo
sam imala prilike da vidim ne samo rehabilitacijski pristup temi,
nego umetnički i naučnoistraživački. Bila sam najmlađa među predavačima i
jedina osoba s invaliditetom. Kada je dve hilade druge godine prvih hiljadu žena
nominovano za Nobelovu nagradu za mir, gospođa Ikonomu me je zamolila da
napišem preporuku za nju, što sam sa zadovoljstvom i učinila.
0