Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

0
Šta se dešava posle srednje škole?
Htela sam, u stvari, da studiram engleski jezik još prilikom upisa u srednju
školu, ali sam, odmah po polasku u Gimnaziju, shvatila da mogu da učim srpski
jezik. Da bih učila engleski, moram da odem negde gde se on govori, a u ono
ratno vreme JE za odlazak bilo malo izgleda.
Ja sam tada počela intenzivno da radim. Jako sam puno čitala, pratila sam
šta se događa s jezikom. Na republičkom takmičenju u četvrtom razredu osvojila
sam treće mesto, tako da sam studije srpskog jezika upisala bez prijemnog
ispita. Najviše me je interesovalo poreklo (etimologija) reči.
Da li je u okruženju Fakulteta bilo prepreka?
Ne mogu nigde da uđem, ali sam na to bila naviknuta. Ja sam svoje potrebe
redukovala još u osnovnoj školi, i idem u ve-ce ujutru i uveče. I to je i sad tako.
Možda je ključan momenat došao negde na trećoj godini, kada smo se prvi put
sreli sa analizom diskursa koju je predavala profesorka Svenka Savić. Tada je
govorila o raznim oblicima diskriminacije u društvu, najviše o rodnoj. Navela
je primer da je u javnim objektima raspored toaleta takav da žena duže hoda
do odredišta. Meni je to mnogo značilo da saznam da ono što je meni teško u
svakodnevici nije zato što ja tu nešto „ne mogu”. Počela sam da se osvešćujem.
Mama i ja smo išle ulicom i naišle na visoku bankinu i njoj je bilo jako teško da
me spusti preko nje. Tada mi se pojavila u glavi rečenica – tebi ovde nije mesto!
I tu su počele stvari da se odmotavaju.
Gde živite za vreme studiranja?
U studentskom domu, gde je sa mnom živela i moja mama. Prvih nekoliko
meseci, dok nije adaptirana soba u domu, živele smo u stanu kod moje sestre
od tetke i svaki dan smo išle peške do Fakulteta, jer nije bilo pristupačnog saobraćaja.
Useljenje u sobu smo izdejstvovale praktično silom, tako što je moja
mama jednog dana, nakon dva i po meseca, direktoru Studentskog centra rekla:
– Ako to sad ne završite, ja ću se useliti u vaš stan!
Život u domu je za moju mamu bila velika žrtva, jer je bila odvojena od
drugih članova porodice, od svoje druge ćerke i od muža. S druge strane, moj
tata nije želeo da se iz Žablja preseli u Novi Sad, da menja svoju životnu okolinu,
pa je dom bio kompromis, ali je u moj život uneo nešto neverovatno.
Jeste li Vi tada bili jedina osoba s invaliditetom u tom okruženju?
Da, u početku, prve tri-četiri godine. Do bombardovanja devedeset devete.
Ja sam tih nekoliko meseci bila u Žablju, učila sam uz sveću i odatle polagala
ispite i nesanica mi je bila jako veliki problem. Dvaput sam samo u početku sišla
u podrum, jer kad sam provela jednu noć s kupusom u podrumu, rekla sam sebi
– više neću.
U to vreme je moj kolega i prijatelj Goran Milovac planirao da upiše studi-