Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Predrasude o sebi i drugima Predrasude, stereotipi (heterostereotipi) i diskriminacija stvaraju neopipljive, ali stvarne prepreke uspešnim odnosima sa kolegama, partnerima, mušterijama, klijentima. Te prepreke uzrokuju invaliditet. Postoje negativna mišljenja i verovanja o sposobnostima osoba sa oštećenjima da obavljaju svoj posao, stav da osobe sa oštećenjem nemaju određene preduslove, uslove, sposobnosti, mogućnosti, predispozicije u odnosu na druge iz svog okruženja. ‘’Malo su ljudi pakosni, pa su malo i ismevali kako sam ja radila. Ostale frizerke su čekale moj pad, kako bi one došle do izražaja. Tako da je to što sam ja počela da radim bio šok za njih i kad su videle moje mušterije, poznavale su moj rad, pa kad su čule da sam to ja, onda je nastala gužva.’’ (Kristina). Predrasude postoje u raznim socijalnim situacijama. Česte su situacije kada žena oseća da je u centru pažnje, gde mora ispoljiti mnogo veće samopouzdanje, postići mnogo značajnije rezultate rada, i uopšte ostaviti veći utisak, gde procenjuje da drugi to nemaju potrebu da čine, jer se neuspesi i neke slučajne nespretnosti mogu direktno pripisati njenom oštećenju: „Verovatno se ja nisam osećala dovoljno prihvaćeno, ja nisam imala pravo na probleme, na emotivne teškoće, na zaljubljenost, na simpatije i sve ostalo, nego su svi ostali imali, i svima sam ja davala savete i bila ta koju možeš da zoveš telefonom, da dođeš na jadanje. Mali broj drugarica me je zvao da idem kod njih. Nikad me nisu pozivali da ja idem s nekim u bioskop, nego sam ja, ako se ide u pozorište, a volela sam da idem i u pozorište, i u bioskop, njih vukla.“ (Tanja) Druga krajnost jeste situacija u kojoj se okolina divi osobi sa invaliditetom za minimalni trud i najmanje uspehe pripisuje njenoj nadarenosti i čudesnosti koju ova ima kao protivtežu oštećenju. Žena pokušava da prevaziđe situaciju u kojoj je sva pažnja okoline usmerena na nju, gde je njena privatnost izložena napadima (buljenje dece, komentari roditelja deci da odvrate pogled, komentari bolničkog osoblja, pomoć pri prevazilaženju arhitektonskih barijera bez pitanja), gde nepoznati ljudi daju sebi za pravo da nepozvani znatiželjno ulaze u razgovor sa ženom, ili kad nameću pomoć koju ona ne želi niti joj je potrebna: „U gradu znaju vrlo ružno da reaguju. Meni se dešavalo da su se bacali kamenjem za mnom, samo zato što izgledam drugačije nego ostali. Taj problem sam naučila da rešavam tako da se pravim da ga ne primećujem i dobro sam se nosila sa tim. S godinama prag tolerancije, kao i prag bola koji mogu da podnesem, sve je manji, što je mislim i normalno.“ (Ružica) „Druga žena ginekolog mi je posle pregleda vrlo grubo rekla: – Budi sretna što ti je RH u redu, inače, ode tvoja beba! Posle porođaja, dok sam još bila pod infuzijom, sa svim tim kateterima, jedna sestra mi je svaku noć donosila bebu da 0
je malo vidim. Nisam je dojila nekoliko dana, jedna druga majka ju je dojila za to vreme. A druga sestra sedne mi na krevet i počne da me plaši: - Kako si se ti usudila takva da rodiš? Da li si ti normalna? Da l’ si razmišljala o posledicama, kako će tvoje dete reagovati?“ (Ružica) „Nisam primetila da su bili nešto drugačiji prema meni, nego prema drugim pacijentkinjama. Sad su bebe pored majke, ali onda nisu bile i donosili su nam ih. Kad sam se sa prvim detetom porodila, nisam znala da se beba ne dobija dvadeset četiri sata nakon porođaja: u sedam sati ujutru sam se porodila i tek sutradan sam dobila dete. Ja ne smem ništa da pitam šta je s mojom bebom! Znam da sam čula plač i da su rekli: – Muško! I to je sve. Ujutru ide doktor u vizitu, a ja ne vidim i ne znam gde on gleda, samo čujem da on govori ženama: - Dobro... dobro... dobro.. – i onda kaže: – Fetus mortus... Majko moja! A to kaže drugoj nekoj ženi. Na kraju ja dobijem moje dete, jao, bože... Kad sam se sa drugim detetom porodila, već sam imala to isksutvo.“ (Neza) Odnos sa drugim osobama sa invaliditetom U odnosu na specifičnosti koje sa sobom nosi određeno oštećenje i neki drugi životni kontekst u kome se stvaraju interesne grupe, osobe sa invaliditetom se udružuju u klubove, društva, udruženja, saveze ili iniciraju stvaranje institucija . Žene sa kojima smo razgovarale imale su i imaju aktivno učešće u postojećim ili na njihovu inicijativu kreiranim organizacijama. U njima se one na razne načine suočavaju sa standardima koje je šire društvo prihvatilo, kako pozitivnim, tako i negativnim: Pozitivni primeri: Žene koje su uključene u rad nekih organizacija osećaju zadovoljenje potreba da se bore za prava i bolju zaštitu osoba sa invaliditetom, da razmenjuju iskustva sa sebi sličnim ljudima, da upoznaju druge sa problemima osoba sa invaliditetom, da rade ono u čemu su dobre, da uče i da se obrazuju u određenim oblastima, da pokažu svoja znanja i veštine, da se iskažu. U nevladinim organizacijama kod nas (...Iz kruga, Udruženje paraplegičara Banata, društva i savezi za cerebralnu Organizacije osoba s invaliditetom, organizacije za prava žena i organizacije za ljudska prava u poslednjih petnaest godina u različitom opsegu uključuju pitanje prava i položaja žena s invaliditetom u svoje aktivnosti. Jedna od takvih aktivnosti je i ova knjiga. U Beogradu je 1997. godine osnovana Organizacija za zaštitu prava i podršku žena sa invaliditetom, žrtvama nasilja i diskriminacije ...Iz kruga – Srbija. Jedina je ženska organizacija u Evropi sa ciljem da: osnaži osobe sa invaliditetom da izađu iz situacije nasilja i diskriminacije, ukaže na položaj i ljudska prava posebno žena sa invaliditetom i da radi na izmeni i donošenju zakona koji će doprineti boljem položaju žena sa invaliditetom i ostvarivanju njihovih prava. U toku 2007. godine osnovane su organizacije ...Iz kruga – Vojvodina, Niš i Kragujevac. Njihove osnovne aktivnosti su: SOS-telefon, individualno savetovanje, grupni rad kroz grupe samopomoći, pismena komunikacija sa ženama sa invaliditetom koje ne mogu da koriste telefon ili ga nemaju, i zdravstveni program. 1
- Page 1 and 2: Životne priče žena sa invalidite
- Page 3 and 4: Životne priče žena sa invalidite
- Page 5 and 6: Predgovor Milica Bracić, Milica Mi
- Page 7 and 8: • Preduzeti mere i aktivnosti u c
- Page 9 and 10: sa invaliditetom sa kojom se vodi r
- Page 11 and 12: „Školu sam obožavala. Obožaval
- Page 13 and 14: „Nisam imala privilegije kod nje,
- Page 15 and 16: „Nosili su me gore-dole ako sam h
- Page 17 and 18: neopipljive, ali njihove realne pre
- Page 19: „Jedna od teškoća je bio odnos
- Page 23 and 24: svoj nedostatak, onda se lošije pr
- Page 25 and 26: Zaključak Ono što pada u oči pri
- Page 27 and 28: Hellar, Beth (1999). News coverage
- Page 29 and 30: ona koja niko pre nas toj ženi nij
- Page 31 and 32: i na kraju datum i mesto snimanja,
- Page 33 and 34: Tbl 1. Životne priče žena sa inv
- Page 35: Životne priče Rođene između 191
- Page 38 and 39: Između Smilje i mene je šest godi
- Page 40 and 41: Kad sam otišla tamo, nisam našla
- Page 42 and 43: vlasti su me odmah otpustile i doš
- Page 44 and 45: A Vi ste se razboleli zato što ste
- Page 46 and 47: kaže: - Dajte meni da ja to proči
- Page 48 and 49: Da li je on imao pravo da Vas otpus
- Page 50 and 51: Al’ može biti da su oni mislili
- Page 53: Rođene između 1930. i 1940.
- Page 56 and 57: U Petrovcu je bio jedan čovek koji
- Page 58 and 59: muzičke škole. Nažalost, drugari
- Page 60 and 61: Kada je trebalo da rodim stariju ć
- Page 62 and 63: zalivati, negovati, činiti ustupke
- Page 64 and 65: Neza (1948), Bosanska Kamenica Reci
- Page 66 and 67: godine provela kod kuće sa drugari
- Page 68 and 69: Imali smo nastavu pre podne, po pod
Predrasude o sebi i drugima<br />
Predrasude, stereotipi (heterostereotipi) i diskriminacija stvaraju<br />
neopipljive, ali stvarne prepreke uspešnim odnosima <strong>sa</strong> kolegama, partnerima,<br />
mušterijama, klijentima. Te prepreke uzrokuju invaliditet. Postoje negativna<br />
mišljenja i verovanja o sposobnostima osoba <strong>sa</strong> oštećenjima da obavljaju svoj<br />
po<strong>sa</strong>o, stav da osobe <strong>sa</strong> oštećenjem nemaju određene preduslove, uslove,<br />
sposobnosti, mogućnosti, predispozicije u odnosu na druge iz svog okruženja.<br />
‘’Malo su ljudi pakosni, pa su malo i ismevali kako <strong>sa</strong>m ja radila. Ostale<br />
frizerke su čekale moj pad, kako bi one došle do izražaja. Tako da je to što <strong>sa</strong>m ja<br />
počela da radim bio šok za njih i kad su videle moje mušterije, poznavale su moj<br />
rad, pa kad su čule da <strong>sa</strong>m to ja, onda je nastala gužva.’’ (Kristina).<br />
Predrasude postoje u raznim socijalnim situacijama. Česte su situacije kada<br />
<strong>žena</strong> oseća da je u centru pažnje, gde mora ispoljiti mnogo veće <strong>sa</strong>mopouzdanje,<br />
postići mnogo značajnije rezultate rada, i uopšte ostaviti veći uti<strong>sa</strong>k, gde<br />
procenjuje da drugi to nemaju potrebu da čine, jer se neuspesi i neke slučajne<br />
nespretnosti mogu direktno pripi<strong>sa</strong>ti njenom oštećenju:<br />
„Verovatno se ja ni<strong>sa</strong>m osećala dovoljno prihvaćeno, ja ni<strong>sa</strong>m imala pravo<br />
na probleme, na emotivne teškoće, na zaljubljenost, na simpatije i sve ostalo,<br />
nego su svi ostali imali, i svima <strong>sa</strong>m ja davala <strong>sa</strong>vete i bila ta koju možeš da<br />
zoveš telefonom, da dođeš na jadanje. Mali broj drugarica me je zvao da idem<br />
kod njih. Nikad me nisu pozivali da ja idem s nekim u bioskop, nego <strong>sa</strong>m ja, ako<br />
se ide u pozorište, a volela <strong>sa</strong>m da idem i u pozorište, i u bioskop, njih vukla.“<br />
(Tanja)<br />
Druga krajnost jeste situacija u kojoj se okolina divi osobi <strong>sa</strong> <strong>invaliditetom</strong><br />
za minimalni trud i najmanje uspehe pripisuje njenoj nadarenosti i čudesnosti<br />
koju ova ima kao protivtežu oštećenju.<br />
Žena pokušava da prevaziđe situaciju u kojoj je sva pažnja okoline usmerena<br />
na nju, gde je njena privatnost izlo<strong>žena</strong> napadima (buljenje dece, komentari<br />
roditelja deci da odvrate pogled, komentari bolničkog osoblja, pomoć pri<br />
prevazilaženju arhitektonskih barijera bez pitanja), gde nepoznati ljudi daju sebi<br />
za pravo da nepozvani znatiželjno ulaze u razgovor <strong>sa</strong> ženom, ili kad nameću<br />
pomoć koju ona ne želi niti joj je potrebna:<br />
„U gradu znaju vrlo ružno da reaguju. Meni se dešavalo da su se bacali<br />
kamenjem za mnom, <strong>sa</strong>mo zato što izgledam drugačije nego ostali. Taj problem<br />
<strong>sa</strong>m naučila da rešavam tako da se pravim da ga ne primećujem i dobro <strong>sa</strong>m<br />
se nosila <strong>sa</strong> tim. S godinama prag tolerancije, kao i prag bola koji mogu da<br />
podnesem, sve je manji, što je mislim i normalno.“ (Ružica)<br />
„Druga <strong>žena</strong> ginekolog mi je posle pregleda vrlo grubo rekla: – Budi sretna<br />
što ti je RH u redu, inače, ode tvoja beba! Posle porođaja, dok <strong>sa</strong>m još bila pod<br />
infuzijom, <strong>sa</strong> svim tim kateterima, jedna sestra mi je svaku noć donosila bebu da<br />
0
Change language