Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
da se bavim i univerzalnim dizajnom, odnosno da prostore privedem nameni za sve podjednako. Jer sam bila osoba koja hoda – mislim i kao neko ko hoda, sada sam u kolicima – mislim kao neko ko je limitiran, a bavim se principima feng šuija. Meni se čini da ste ushićeni ovim što radite, pa ne mogu da razlučim da li je to sad Vaš hobi ili profesija? Trenutno je hobi, a mislim da će mi posle toga biti profesija. U slobodno vreme se bavim dizajniranjem i primenom feng šuija. Radim prijateljima, ili ljudima koji čuju da to radim i to umnogome menja ljudima život, zato što se menja način razmišljanja kada brinete o tome kako vam prostor funkcioniše i kako vi funkcionišete u prostoru u kom živite, ili u kom provodite najviše vremena. To mi je hobi i vrlo sam posvećena tome. Puno čitam i puno se bavim filozofijom feng šuija i samim tehnikama kako se uopšte uspostavlja ta vrsta ravnoteže i harmonije između elemenata, boja u prostoru i u vremenu i života pojedinca. Mislila sam da ćete kazati nešto i o muzici kao hobiju, budući da je Vaša sestra Saša krenula u kompozitorske vode. Ja sam išla u muzičku školu, svirala sam klavir, Saša je kompozitorka, Vera je arhitekta, a ja jako volim da pevam. Ne sviram više, zato što ne mogu zbog ruku, ostalo mi je muzičko znanje, to se nikad ne zaboravlja. Obožavam da pevam i rado se hvatam mikrofona, sada sam i članica hora „Ison” pri školi „Milan Petrović”. Slušajući Vas shvatam da ste stalno bili u iskušenju da se nečeg što Vam je važno odričete, pa i sestre koja je već dugo u Americi. Da, već petnaest godina. Mi smo veoma različite i njen odlazak u Ameriku je u stvari nekako bio put za koji sam mislila da nju čeka. Vaspitavane smo tako da sve što život donese prihvatamo kao normalno i upravo to tako treba da bude. Tako da nisam osećala tugu što je ona tamo otišla, nego naprotiv, sreću zbog mogućnosti da se ona ostvari u nekom drugom svetu. Jedan veliki izazov za nju, ali isto tako i za nas, tatu, mene, Veru – koji ostajemo ovde. Naša viđanja su uslovljena raspustima. Pošto je ona profesorka na Univerzitetu na Siti koledžu u Njujorku, ona može da dolazi samo kada je raspust, kada nema obaveza prema studentima i onda nekako iščekujemo svi to leto da budemo zajedno. A onda opet, kad ona dođe bude rastrzana: poslovi, prijatelji, mamina mama u Somboru još uvek živa, pa Saša i tamo kod nje dosta vremena provede, pa u Beogradu kod Vere, bude sa mnom... vreme proleti. 1 Kako zamišljate svoju starost? Ja sam pre nekih desetak-dvanaest godina imala viziju svoje smrti. To je jako zanimljivo jer su se moje dve kliničke smrti praktično dogodile davljenjem, odnosno gušenjem, zbog aspiriranja vode u kojoj smo završili prilikom saob-
aćajne nesreće, videla sam sebe kao staricu od recimo devedeset osam-devet godina kako se davim. Inače, da doživim duboku starost ja imam genetskih predispozicija, pošto su nam sa tatine strane svi u familiji jako dugo živeli, osim dede koji je ubijen u ratu – on je bio lekar, njega su četnici ubili, ali je prababa Julka živela devedeset i devet godina. Svi iz familije Vrebalov žive preko osamdeset godina. I mamina mama ima osamdeset i pet godina. Verovatno ću se negde u okeanu kupati, pa ću tako jako stara umreti! To znači da još pola veka treba da radite i da osmislite šta biste voleli da radite u tih pedeset godina... Volela bih da se bavim nekom vrstom rada koji bi zahvaljujući mom iskustvu pomogao drugima da ne pate. I zamišljala sam čak i neka putovanja u predele gde žive deca koja pate. Pomagala bih onima koji imaju probleme invalidnosti, ali i kojima je uskraćeno ono što bi se moglo nazvati normalnim i uobičajenim životom. Ja sam sad u poziciji koja je politička i mogu da kontaktiram sa ljudima koji su na određenim pozicijama i u mogućnosti su materijalnoj da nekome pomognu – to je ono što sada mogu. Ali ne vidim sebe u budućnosti u ovakvom osmišljavanju pomoći, nego u svom ličnom, najintimnijem otvaranju, davanju ljubavi i podrške u nečemu što je nečija tuđa patnja ili bol, a što ja razumem i znam da i sa tim može da se živi. Obično ljudi kada jako pate, kada ih nešto jako boli, bilo da je fizički ili duhovno, misle da je to najgore i da od toga ne može biti gore. A uvek može da bude gore. Umetnost ima važnu ulogu u Vašem životu? Ima. Muzika pre svega, onda slikarstvo... U familiji imamo i slikare sa mamine strane – Sava Stojkov, mamin brat, i Dragan Stojkov, njegov sin, mamin bratanac. Baba Vera se bavila slikarstvom, takođe. Ona je slikala; nije završila nikakvu školu, ali je izuzetan talenat bila. Šta za Vas predstavlja sreću i bogatstvo? Bogatstvo je samo ono što smo sami unutar sebe. Ja sam to shvatila posle moje saobraćajne nesreće, kada sam se razvela, kada sam ostala kod bake u kući, i kada sam živela od njene penzije. A trebalo mi je mnogo toga: pelene, kateteri, medicinska sestra, nega, hrana, lekovi... To su užasno veliki troškovi, a vi ste nemoćni da bilo šta oko sebe sami uradite. Znači morate da plaćate lice koje će vam biti dvanaest sati uz vas, a nemam mamu koja bi mi pomogla, koja bi me presvukla, nemam veliku ćerku koja bi eventualno to za mene uradila. Te užasne devedeset devete godine sam shvatila da sa vrlo malo materijalnog u vrlo limitiranoj fizičkoj situaciji, a sa jako puno dobrog stava prema životu, možete jako mnogo postići. Nije potrebno mnogo da budeš srećna. Spoljašnje manifestacije sveta nisu nešto što može da nas dugo čini sreć- 1
- Page 144 and 145: Prošle godine smo radili projekat
- Page 146 and 147: A sad nešto sve manje imam i vreme
- Page 148 and 149: posle posta bila na ispovesti, i to
- Page 150 and 151: Jedno vreme ste bili na čelu Savez
- Page 152 and 153: Republike Srbije!!! Jedan pečat se
- Page 154 and 155: liti da pomognu. Eto, to su neka mo
- Page 157 and 158: Tanja (1967), Sremska Mitrovica Isp
- Page 159 and 160: sama i u prodavnicu i kretala sam s
- Page 161 and 162: posle toga, kad sam prešla u Centa
- Page 163 and 164: smirila! Kao mala nisam bila neposl
- Page 165 and 166: Da li biste izdvojili neku za Vas z
- Page 167 and 168: A kada sam došla u Novi Sad, to je
- Page 169 and 170: ja, koja ne bih ni izlazila iz vode
- Page 171 and 172: kuje da je ona crna njena. Međutim
- Page 173 and 174: osobe sa invaliditetom. Nisam sedel
- Page 175 and 176: Zato se druga ćerka tako brzo rodi
- Page 177 and 178: psihologa, i da naučim mnogo o oso
- Page 179 and 180: kad neko drugi u porodici ne može,
- Page 181: Rođene između 1970. i 1980.
- Page 184 and 185: u bolnicama. Odlazak u obdanište j
- Page 186 and 187: 1 Čime se bavila Vaša majka? Mama
- Page 188 and 189: da idem na službeni put u Budimpe
- Page 190 and 191: političkoj poziciji jesam, vlasnik
- Page 192 and 193: da je Dunja meni davala snagu da ja
- Page 196 and 197: nim. Ono nas ushiti u nekom trenutk
- Page 198 and 199: Tamo sam naučila da pišem i čita
- Page 200 and 201: 00 Nije bilo većih problema u ško
- Page 202 and 203: 0 Šta se dešava posle srednje šk
- Page 204 and 205: A kad sam se vratila u naše društ
- Page 206 and 207: to bilo u redu, ali u tom momentu s
- Page 208 and 209: Bila sam predsednica do dve hiljade
- Page 210 and 211: sam pomislila na moju mamu i na to
- Page 212 and 213: mu rekla koliko je važno da dođu
- Page 214 and 215: Potrebne su nam osobe sa invalidite
- Page 216 and 217: 1 Biografije priređivačica Milica
- Page 218 and 219: majčinstvom i podizanju potomstva.
- Page 220 and 221: aise children. What is encouraging
- Page 222 and 223: Elizabet Kestli, Žene sa Kosova:
- Page 224 and 225: Jelica Rajačuć Čapaković (2008)
aćajne nesreće, videla <strong>sa</strong>m sebe kao staricu od recimo devedeset o<strong>sa</strong>m-devet<br />
godina kako se davim. Inače, da doživim duboku starost ja imam genetskih predispozicija,<br />
pošto su nam <strong>sa</strong> tatine strane svi u familiji jako dugo živeli, osim<br />
dede koji je ubijen u ratu – on je bio lekar, njega su četnici ubili, ali je prababa<br />
Julka živela devedeset i devet godina. Svi iz familije Vrebalov žive preko o<strong>sa</strong>mdeset<br />
godina. I mamina mama ima o<strong>sa</strong>mdeset i pet godina. Verovatno ću se<br />
negde u okeanu kupati, pa ću tako jako stara umreti!<br />
To znači da još pola veka treba da radite i da osmislite šta biste voleli da<br />
radite u tih pedeset godina...<br />
Volela bih da se bavim nekom vrstom rada koji bi zahvaljujući mom iskustvu<br />
pomogao drugima da ne pate. I zamišljala <strong>sa</strong>m čak i neka putovanja u<br />
predele gde žive deca koja pate. Pomagala bih onima koji imaju probleme invalidnosti,<br />
ali i kojima je uskraćeno ono što bi se moglo nazvati normalnim i<br />
uobičajenim životom.<br />
Ja <strong>sa</strong>m <strong>sa</strong>d u poziciji koja je politička i mogu da kontaktiram <strong>sa</strong> ljudima<br />
koji su na određenim pozicijama i u mogućnosti su materijalnoj da nekome<br />
pomognu – to je ono što <strong>sa</strong>da mogu. Ali ne vidim sebe u budućnosti u ovakvom<br />
osmišljavanju pomoći, nego u svom ličnom, najintimnijem otvaranju, davanju<br />
ljubavi i podrške u nečemu što je nečija tuđa patnja ili bol, a što ja razumem i<br />
znam da i <strong>sa</strong> tim može da se živi. Obično ljudi kada jako pate, kada ih nešto jako<br />
boli, bilo da je fizički ili duhovno, misle da je to najgore i da od toga ne može biti<br />
gore. A uvek može da bude gore.<br />
Umetnost ima važnu ulogu u Vašem životu?<br />
Ima. Muzika pre svega, onda slikarstvo... U familiji imamo i slikare <strong>sa</strong> mamine<br />
strane – Sava Stojkov, mamin brat, i Dragan Stojkov, njegov sin, mamin<br />
bratanac. Baba Vera se bavila slikarstvom, takođe. Ona je slikala; nije završila<br />
nikakvu školu, ali je izuzetan talenat bila.<br />
Šta za Vas predstavlja sreću i bogatstvo?<br />
Bogatstvo je <strong>sa</strong>mo ono što smo <strong>sa</strong>mi unutar sebe. Ja <strong>sa</strong>m to shvatila posle<br />
moje <strong>sa</strong>obraćajne nesreće, kada <strong>sa</strong>m se razvela, kada <strong>sa</strong>m ostala kod bake<br />
u kući, i kada <strong>sa</strong>m živela od njene penzije. A trebalo mi je mnogo toga: pelene,<br />
kateteri, medicinska sestra, nega, hrana, lekovi... To su užasno veliki troškovi,<br />
a vi ste nemoćni da bilo šta oko sebe <strong>sa</strong>mi uradite. Znači morate da plaćate lice<br />
koje će vam biti dvanaest <strong>sa</strong>ti uz vas, a nemam mamu koja bi mi pomogla, koja<br />
bi me presvukla, nemam veliku ćerku koja bi eventualno to za mene uradila. Te<br />
užasne devedeset devete godine <strong>sa</strong>m shvatila da <strong>sa</strong> vrlo malo materijalnog u vrlo<br />
limitiranoj fizičkoj situaciji, a <strong>sa</strong> jako puno dobrog stava prema životu, možete<br />
jako mnogo postići. Nije potrebno mnogo da budeš srećna.<br />
Spoljašnje manifestacije sveta nisu nešto što može da nas dugo čini sreć-<br />
1
Change language