Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
You also want an ePaper? Increase the reach of your titles
YUMPU automatically turns print PDFs into web optimized ePapers that Google loves.
da se bavim i univerzalnim dizajnom, odnosno da prostore privedem nameni za<br />
sve podjednako. Jer <strong>sa</strong>m bila osoba koja hoda – mislim i kao neko ko hoda, <strong>sa</strong>da<br />
<strong>sa</strong>m u kolicima – mislim kao neko ko je limitiran, a bavim se principima feng<br />
šuija.<br />
Meni se čini da ste ushićeni ovim što radite, pa ne mogu da razlučim da<br />
li je to <strong>sa</strong>d Vaš hobi ili profesija?<br />
Trenutno je hobi, a mislim da će mi posle toga biti profesija. U slobodno<br />
vreme se bavim dizajniranjem i primenom feng šuija. Radim prijateljima, ili ljudima<br />
koji čuju da to radim i to umnogome menja ljudima život, zato što se menja<br />
način razmišljanja kada brinete o tome kako vam prostor funkcioniše i kako<br />
vi funkcionišete u prostoru u kom živite, ili u kom provodite najviše vremena.<br />
To mi je hobi i vrlo <strong>sa</strong>m posvećena tome. Puno čitam i puno se bavim filozofijom<br />
feng šuija i <strong>sa</strong>mim tehnikama kako se uopšte uspostavlja ta vrsta ravnoteže<br />
i harmonije između elemenata, boja u prostoru i u vremenu i života pojedinca.<br />
Mislila <strong>sa</strong>m da ćete kazati nešto i o muzici kao hobiju, budući da je Vaša<br />
sestra Saša krenula u kompozitorske vode.<br />
Ja <strong>sa</strong>m išla u muzičku školu, svirala <strong>sa</strong>m klavir, Saša je kompozitorka, Vera<br />
je arhitekta, a ja jako volim da pevam. Ne sviram više, zato što ne mogu zbog<br />
ruku, ostalo mi je muzičko znanje, to se nikad ne zaboravlja. Obožavam da pevam<br />
i rado se hvatam mikrofona, <strong>sa</strong>da <strong>sa</strong>m i članica hora „Ison” pri školi „Milan<br />
Petrović”.<br />
Slušajući Vas shvatam da ste stalno bili u iskušenju da se nečeg što Vam<br />
je važno odričete, pa i sestre koja je već dugo u Americi.<br />
Da, već petnaest godina. Mi smo veoma različite i njen odlazak u Ameriku<br />
je u stvari nekako bio put za koji <strong>sa</strong>m mislila da nju čeka. Vaspitavane smo tako<br />
da sve što život donese prihvatamo kao normalno i upravo to tako treba da<br />
bude. Tako da ni<strong>sa</strong>m osećala tugu što je ona tamo otišla, nego naprotiv, sreću<br />
zbog mogućnosti da se ona ostvari u nekom drugom svetu. Jedan veliki izazov<br />
za nju, ali isto tako i za nas, tatu, mene, Veru – koji ostajemo ovde. Naša viđanja<br />
su uslovljena raspustima. Pošto je ona profesorka na Univerzitetu na Siti koledžu<br />
u Njujorku, ona može da dolazi <strong>sa</strong>mo kada je raspust, kada nema obaveza<br />
prema studentima i onda nekako iščekujemo svi to leto da budemo zajedno.<br />
A onda opet, kad ona dođe bude rastrzana: poslovi, prijatelji, mamina mama<br />
u Somboru još uvek živa, pa Saša i tamo kod nje dosta vremena provede, pa u<br />
Beogradu kod Vere, bude <strong>sa</strong> mnom... vreme proleti.<br />
1<br />
Kako zamišljate svoju starost?<br />
Ja <strong>sa</strong>m pre nekih desetak-dvanaest godina imala viziju svoje smrti. To je<br />
jako zanimljivo jer su se moje dve kliničke smrti praktično dogodile davljenjem,<br />
odnosno gušenjem, zbog aspiriranja vode u kojoj smo završili prilikom <strong>sa</strong>ob-
Change language