Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

upravo jednu prevodim. Knjiga se zove „Nothing is impossible”, sve je moguće,
tj. ništa nije nemoguće, pošto ja ne praktikujem negacije, mislim da ljudski mozak
ne prihvata ‘ne’...
O čemu se radi u toj knjizi?
To je upravo priča o Kristoferovom životu nakon nesreće. Sad kad Vam
pričam osećam jednu vrstu uznemirenosti od ponovnog suočavanja sa krajem
i sa tim da u stvari nije kraj nego da mi je data šansa da nešto novo uradim,
nešto novo naučim i da možda nekom prenesem to svoje iskustvo koje je vrlo
dramatično i snažno, ali ga ne doživljavam kao tragično. Knjiga govori o tome
kako se on dan po dan suočavao sa svim novim, beskrajno teškim trenucima,
kako je želeo da mu supruga pomogne da sve okonča, a onda ga je ona, svojom
ljubavlju, predanošću i verom osnažila i time mu pomogla da njegov život ponovo
dobije smisao.
A kako ste se Vi uspeli osposobiti i organizovati za život u novom okruženju?
Da, život je zapravo u istom okruženju, ali sam ja ta koja je nova. To je ono
što je prvi korak da naučimo da prihvatimo promenu na sebi, pa se onda i mi
iznutra menjamo, a onda već i svet oko nas, kada mi sebe prihvatimo, počinje
da nas prihvata mnogo lakše. U početku je bilo vrlo teško. Bila sam u ozbiljnoj
depresiji pre jedno četiri godine.
Kako je to prihvatila Vaša porodica?
Kada sam napustila bolnicu da bi se posle godinu i po dana prvi put vratila
kući, moj, sada bivši, suprug je rekao da hoće da se razvedemo i on je sa mojom
ćerkom Dunjom praktično otišao. Ja sam u to vreme živela kod bake u Somboru
da bih se češće viđala sa ćerkom. Međutim, shvatila sam da je vrlo teško organizovati
život u kući sa ženom koja ima osamdeset godina, bez ličnih primanja,
sa njenom penzijom… tada još nisam uspela da dobijem invalidsku penziju za
sebe. Bilo mi je vrlo teško.
Onda sam se posle nekih sedam-osam meseci od razvoda vratila u Novi
Sad i tada je u stvari sve krenulo nekim drugim tokom. Prihvatanje sebe... Porodica
i prijatelji su mi bili velika podrška: tata, njegova supruga i deca koja su
se u stvari divila na neki način mogućnostima nekoga ko je toliko limitiran, a sa
toliko volje da ipak prevaziđe tu fizičku limitiranost. Meni je to davalo snagu. To
je kao neki začarani krug gde je tuđe divljenje vašoj snazi hrana da ponovo imate
snagu da sve izdržite. Naravno i podrška moje dve sestre, Saše i Vere, koja i dan-
-danas traje. Podrška, razumevanje i prihvatanje porodice su nešto najvažnije u
procesu rehabilitacije, i fizičke i psihičke.
Kako ulazite u politiku?
Ne mogu da kažem da sam u politici, mada to sve izgleda kao da jesam. Na
1