Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

da idem na službeni put u Budimpeštu. Trebalo je tamo ujutru da imam jedan
sastanak, a posle toga da moju stariju sestru Sašu pokupim na aerodromu
i da se vratimo u Novi Sad. Oko jedanaest sati uveče krenuli smo iz Sombora
moj prijatelj Buda i ja, i posle dvadesetak minuta na ulasku u selo Obzir imali
smo saobraćajnu nesreću. Na svu sreću, on je imao lakši potres mozga. Ja sam,
međutim, imala prelom vratne kičme. Prevrnuli smo se u jendek pun vode, ja
sam aspirirala puno tečnosti. Kičmena moždina mi je bila prekinuta u nivou
centra za disanje i rad srca, i praktično sam bila u kliničkoj smrti. Kada su me
izvukli iz auta, na putu od Sombora do novosadske bolnice sam u kolima hitne
pomoći imala još jednu kliničku smrt. Kada smo stigli pred zoru u Novi Sad,
snimili su me na magnetnoj rezonanci... Bila sam u vrlo teškom stanju, gubila
sam srčane tonove, nisam dobro disala i nisu hteli da me operišu. Jutarnji sastanak
je počeo negde oko pola sedam ujutro. Prošlo je bilo, dakle, već čitavih osam
sati od saobraćajne nesreće koja se dogodila nešto posle jedanaest uveče. Moji
prijatelji sa Klinike za ortopediju, dr Srđan Radić i dr Milan Stanković, prihvatili
su da me operišu, iako su lekari rekli da je to potpuno suludo i da neću preživeti
operaciju. Međutim, moji prijatelji su smatrali da će moj organizam to podneti,
s obzirom na to da sam tada imala nepunih dvadeset i osam godina. Moj tata je
potpisao pristanak za operaciju. Operacija je dosta dugo trajala.
1
I onda je krenula borba za život.
To su trenuci u životu u kojima vam kroz glavu prođe čitav prethodni život,
nesreća koja vam se desila i suočavate se sa tim da je možda došao kraj, a
da možda i nije. Strahovi od toga da li ćete imati snage da se izborite sa svakim
sledećim trenutkom, a da ipak ne znate šta vam se zapravo dešava. Da znate da
je jako teško, da vas nešto jako boli, da su svi oko vas vrlo uplašeni, uznemireni,
uplakani...
A Vi ste pri tom svesni svega?
Ja sam sve vreme bila svesna, ja sam imala samo povredu vratne kičme.
„Samo” pod znacima navoda jer su mi peti i šesti vratni pršljeni bili smrskani i
kičmena moždina u tom nivou potpuno uništena. Na snimcima magnetne rezonance
sam imala potpuni prekid kičmene moždine, rekli su: ako preživim verovatno
se nikad neću uspraviti, nikad neću sedeti, nikad neću ustati iz kreveta,
aparati će raditi za mene... disanje... i već kako to sve ide uz te teške kvadriplegije.
Jedan od težih primera kvadriplegije je povreda Kristofera Riva, američkog
glumca koji je igrao Supermena, koji je takođe povredio vratnu kičmu u malo
višem nivou, drugi vratni pršljen je bio u pitanju, pao je sa konja na nekom snimanju.
On je preminuo pre recimo tri-četiri godine, ali posle te nesreće je bio
stalno na aparatima. Zahvaljujući supruzi i deci koji su bili uz njega, uspeo je da
se vertikalizuje, uz pomoć aparata je disao i uspeo je čak da napiše tri knjige. Ja