Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

i još mnogo toga. Najteže od svega mi je bilo da prihvatim činjenicu da nikada
više neću osetiti miris mamine kože. Prihvatanje onoga što vam je dato u životu
jeste umeće. Ja sada mogu da kažem da je to deo moje prirode, ali i vaspitanja i
da sam na tome zahvalna svom tati.
Malo ste do sada rekli o majci.
Najtužnije u mom životu jeste njena prerana smrt. Kad je umrla, imala je
godinu dana više nego ja sada. Obolela je od leukemije posle Černobila i u roku
od tri i po meseca je umrla. Najpre je bila u kući dve nedelje sa dijagnozom
upale pluća. A onda je tata u jednom trenutku rekao: – Pa nismo ti uradili ni
laboratoriju, ni krv ti nisu vadili... I kada su uradili sve te pretrage, naš kućni
prijatelj koji je bio tada načelnik poliklinike, pozvao je uveče telefonom tatu da
nasamo sa njim razgovara. I pošto smo mi vaspitavane da nema nikakvih tajni,
o svemu se razgovara kao da je reč o kupovini hleba ili plaćanju računa, tata je
vidno uznemiren izašao iz trpezarije posle tog razgovora i mami je rekao da
joj stanje nije baš najbolje i da će morati da ide na VMA. On nije rekao koja bi
dijagnoza eventualno mogla da bude, ali je rekao da je stanje vrlo dramatično.
Mama je pristala da ode već nakon dva dana, u januaru osamdeset osme. Ja sam
popodne išla u školu i bila sam kod kuće kad je odlazila. Kad je izlazila iz kuće,
okrenula se i rekla: – Bože, da li ću ja ovu kuću ikad više videti, i ta pesma na
radiju, kakva je to simbolika? A na radiju je bila pesma Olivera Dragojevića „I ja
ću noćas leptir postati...“ Nije se vratila.
Kada sam ja napuštala kuću, kada sam imala saobraćajnu nesreću, tadašnjem
mužu sam rekla: – ’Ajde, ustani i poljubi me, možda je to poslednje što ćeš
uraditi! Mislim da sam to izgovorila sećajući se prethodnog iskustva sa mamom
i osluškujući sopstvenu intuiciju... To je neko znanje o tome šta će sa nama biti
u životu. Da li je to negde već zapisano, pa mi to kreiramo da bude malo bolje,
malo gore, malo lakše, malo teže, ili je jedna od mogućih fraza za tu vrstu situacije
koja se onda pokaže realnom...
To se čak tri puta ponovilo! Tata je imao tešku saobraćajnu nesreću posle
mamine smrti i bio je u komi jako dugo. Išao je po Milana Konjovića u Sombor
i onda su putovali u Sarajevo. Tata je tebalo da otvori čika-Milanovu izložbu u
Sarajevu. Na putu od Novog Sada do Sombora tata je imao saobraćajnu nesreću.
Ujutru kada je odlazio, probudio je i moju sestru Sašu i mene i rekao: – ’Ajde, da
se pozdravimo, ipak ne znamo šta će biti! E, sad! Da li je u stvari ta prethodna
situacija, jer to je bilo u martu, a mama je umrla u januaru, ta svežina tog teškog
događaja sa mamom njega isprovocirala da nas pre odlaska na put probudi i pozdravi
se sa nama, ne znam, ali znam sigurno da su tatu, Sašu i mene te situacije
naučile da volimo trenutak, da volimo sekund, da imamo svest o prolaznosti, a
da nas ona ne unesrećuje. Tata ima običaj da kaže u nekoj situaciji koja je naizgled
teška i ne vidi joj se kraj: – Sine, šta je ovaj trenutak prema večnosti!?
1