Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

u bolnicama. Odlazak u obdanište je bio kidajući za moju malu dušu. Ja sam
plakala od trenutka kad me mama ostavi dok ne dođe po mene. Dok smo živeli
na Limanu, išla sam u obdanište u Ulici Dragiše Brašovana preko puta osnovne
škole „Jovan Popović“, a posle toga sam išla u obdanište na Detelinari. Nijedno
nisam volela. Mada sam znala da će po mene neko doći u nekom trenutku, čekanje
mi je bilo užasno teško. To sam zapamtila.
Moja ćerka, kad je trebala da krene u obdanište, podnela je to mnogo lakše.
Nije bilo problema čak i kad je iz Sombora dolazila u Novi Sad, pa je ostajala
duže. Onda sam organizovala u privatnom obdaništu da može da ide u školicu
i da upoznaje decu, da vidi kako se u školici deca ponašaju u Novom Sadu. Ona
nije pravila probleme, ali kada god je negodovala ja sam pristajala na to da ne
ide jer sam to i sama doživljavala u detinjstvu kao traumu kroz koju ipak možda
ona i ne mora da prolazi.
1
Kako pamtite osnovnu školu?
Ja sam imala učiteljicu koja je bila pred penzijom, Jelenu Jakšić. Odličan je
bila pedagog i ne mogu da kažem ni da sam neku ljubav posebno osećala prema
njoj niti njenu prema nama, ali poštovanje i autoritet je ono što pamtim.
A neko druženje sa devojčicama i dečacima?
Ne, ne. Uopšte to ne pamtim! Družila sam se decom iz komšiluka. Ja sam
imala vanškolske aktivnosti koje su mi obeležile taj period detinjstva: išla sam
u Muzičku školu, na balet, na Radnički univerzitet, trenirala sam ritmičku gimnastiku
vrlo intenzivno i vrlo uspešno. To je vreme velike Jugoslavije, tako
da sam išla na pripreme i na razna takmičenja od lokalnog i pokrajinskog, do
republičkog i državnog nivoa. To je ono što mi je ostalo u divnom sećanju. Muzička
škola ne toliko, a ritmičku gimnastiku sam volela jako. To se nekako posle i
pokazalo kao vrlo pozitivno u svim onim kasnijim trenucima posle saobraćajne
nesreće, u vreme izolacije u bolnici. Ta volja i taj sportski duh, disciplina i utreniranost
su mi pomogli.
Kada sam bila starija, redovno sam išla i u teretanu i trčala sam i vozila
bicikl i rolere i vodila sam računa o fizičkoj kondiciji, a i o tome kako se hranim
– kako se ponašam prema telu. Telo je moj hram. Taj odnos prema njemu imam
bukvalno od malena. Moja mama je bila državni rekorder u višeboju u atletici i
ona je razvijala isti takav odnos prema nezi tela.
A onda su došle neke malo teže godine.
U petnaestoj mi je umrla mama od leukemije. Onda je krenuo dugačak i
težak period suočavanja sa činjenicama da život nije tako idealan i da je pun
nepredviđenih situacija, da je prolazan, kratak, da je sa maminom smrću umrla
i sva bezuslovna ljubav, da sve ubuduće moram da zaslužim, da sreću tražim u
sebi a ne oko sebe, da sam samo ja odgovorna za sve što uradim ili ne uradim,