Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

psihologa, i da naučim mnogo o osobama sa smetnjama u mentalnom razvoju,
a da ne izgubim svoju kreativnost. Testovi koji se kod nas koriste u psihologiji
nisu standardizovani za osobe sa smetnjama u mentalnom razvoju, i ti imaš
problem u primeni tih testova. Moraš da se snalaziš. I ja sam se manje bavila dijagnostikom
i procenom razvoja, što je bilo očekivano, a više sam se bavila profesionalnom
orijentacijom, jer sam radila sa starijim korisnicima, koji je trebalo
da budu radno angažovani i da nađu negde sebe u nekom radnom angažovanju.
Imala sam dobre koleginice sa kojima sam fantastično sarađivala. Volela sam to
što radim. Otišla sam iz Veternika pre tri godine, sada radim u Pokrajinskom
zavodu za socijalnu zaštitu kao savetnica za informisanje, jer sam shvatila da
moram još nešto da probam u životu. Osetila sam potrebu za nekom promenom.
Imam sreće da imam fantastičnu koleginicu s kojom delim kancelariju, s
kojom sam uspela da uspostavim dobre odnose.
Jednu godinu sam radila u Beogradu, u Hendikepu.
A radila sam i dve godine paralelno, pre podne u Veterniku, poslepodne
u Centru „Živeti uspravno“. Bila sam koordinatorka projekta „Psihosocijalna
podrška osobama sa invaliditetom“, koji je podrazumevao otvaranje pet centara
„Živeti uspravno“ u Srbiji. I dan-danas taj Centar radi, sa manje uspona i padova.
Pre dve godine sam se isključila, jer sam mislila da ono što sam radila, na
način na koji sam radila, više ne može da opstane. Ne u novim okolnostima. Sad
su se promenili i ljudi i okolnosti, i mislim da, ako bih dolazila tamo kao neko ko
soli pamet ljudima, to ne bi bilo u redu i sve bi demotivisalo.
Bila sam uključena u jedan projekat skoro dve godine – „Vršnjački edukatori“,
gde su obučavani mladi sa invaliditetom i bez invaliditeta da budu vršnjački
edukatori za osnovne i srednje škole po Novom Sadu. Radila sam radionice
o reproduktivnom zdravlju mladih osoba sa invaliditetom, i tu je bila tema i
seksualnost i prihvatanje, i konflikti sa roditeljima, što je bilo jako interesantno.
Bio je dobar odziv i interesovanje. Svake nedelje posle podne u Apolo centru
smo imali kreativne psihološke radionice. I Radmila je učestvovala u tome, pa
smo zajedno prolazile kroz krizu odrastanja i kod nje, i kod te dece. To joj je
bio osmi razred škole, odnosno, prvi srednje. Bilo je jako interesantno, zato što
sam upoznavala mlade ljude sa invaliditetom koji tu svoju krizu ili prihvataju
ili potpuno ne prihvataju. Bila sam konstantno u šoku koliko roditelji, kao što
su i moji verovatno radili, decu drže uz sebe, ne pružajuči im mogućnost da se
ispolje i da urade nešto na način na koji to ona žele, da ih puste da odrastu, da ih
puste da se osamostale. I nije bilo lako, nimalo. Neki su u tome uspeli, neki nisu.
Generalno, postoji problem u Novom Sadu što su škole potpuno neprilagođene,
nijedna škola na pravi način nije prilagođena, barijera ima od ulaza u školu,
preko stepenica, do toaleta. Nešto se radi, ali to je sporadično. E, kad pomislim
da Višnja treba da krene u osnovnu školu, ne želim opet da za svaki roditeljski
1