Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

šesnaestoj godini. Nazvao je posle šesnaest godina i kaže: – Ja sam tu, u Novom
Sadu, i želim da te vidim, i tebe i Radmilu! Ti možeš da reaguješ ili tako da mu
spustiš slušalicu, ili da se oduševiš. Ne mogu da kažem da sam to očekivala.
Bilo je perioda u životu, kad je Radmila bila mala, kad sam ja imala neku viziju
njegovog povratka i potrebe da imam neku svoju porodicu, koja nije s mamom
i tatom. Ali, to je više bila moja iluzija, ja sam bila više zaljubljena u neku sliku
o njemu, nego što sam bila zaljubljena u njega. Međutim, kad se pojavio, Radmili
je to bio jedan od najtežih perioda u životu. Zbog mnogo stvari, ali najviše
zbog njegovog objašnjenja, sasvim razumljivog s moje tačke gledišta, ali ona nije
mogla da ga prihvati, a to je da je njemu Bog došao u san i rekao mu: – Sad treba
da ideš da vidiš dete. On je pre nekih možda deset godina ušao u adventističku
veru, završio neke škole, bio jedno vreme u Engleskoj, posvetio se adventizmu, i
sad radi kao adventistički sveštenik u Zagrebu. Njegova mama i sestra su otišle
u Norvešku. Njegov otac ostao je da živi u Dalmaciji sa nekom drugom ženom.
Radmila i on su sad u kontaktu više preko mene nego između sebe, ali i to je bio
neki ispit za naš i brak i porodicu i tu smo uspeli.
1
Šta je Nenad mislio o tome?
Kad ja nešto mislim da je ispravno, onda misli i on. Nije verovatno osetio da
je njegovo mesto i uloga u mom životu na bilo koji način ugrožena. On doživljava
Radmilu kao svoje dete i nikad nismo mogli da gledamo na to kao da je on prihvatio
Radmilu, jer ona jeste deo mene i deo nas i ne može sad neko da je prihvati
ili ne prihvati. Mi smo od samog starta počeli da funkcionišemo kao porodica,
bez obzira na to što je ona teško prihvatila njegov autoritet, jer je imala dedu,
mog oca, mušku figuru koji je sa njom imao potpuno drugi stil komunikacije.
Ali, mislim da imaju iste probleme kao i svaka druga ćerka i otac. I ja se sećam
da sam se u tom periodu svađala sa tatom ne znam ni ja oko čega. Radmila je
jako zrela. Završila je srednju školu i sad treba da polaže prijemni za Akademiju.
Svira klavir, završila je srednju muzičku školu. To je jedan drugi svet, i po načinu
školovanja, to su mladi umetnici. Često je van kuće. Ima veliko društvo. Uživa i
da kuva i sprema večere za njih. Sve po receptima Džejmija Olivera.
Kojim si se poslovima sve bavila?
Završila sam psihologiju. Radmila je imala dve godine kad sam diplomirala.
Diplomirala sam s temom „Doživljaji bolesti kod dece“, ne invalidnosti, nego
baš bolesti, i to je bilo interesantno, to što sam radila sa decom predškolskog i
školskog uzrasta. Koliko nisam bila zadovoljna fakultetom, ni svojim angažovanjem,
toliko sam se posle pronašla u tom diplomskom. I vrlo brzo sam konkurisala
u Domu za rehabilitaciju dece i omladine u Veterniku, koji je i tad imao
jednog psihologa na šesto korisnika. Tamo su smeštene osobe sa smetnjama u
mentalnom razvoju. Tamo sam dosta uspela da uradim, da razvijem sebe kao