Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

Zato se druga ćerka tako brzo rodila?
U trideset petoj godini sam rodila Višnju. Radmila je leto pre toga išla s
nama na more, nije mi padalo na pamet da započinjem život s bračnim drugom
bez nje ili da je na bilo koji način isključujem, tako da nije ni imala razloga da
se oseća loše. Ali, bila bih nerealna kad bih rekla da nije bilo ljubomore, jer je
ona kao neko ko je bio centar moga sveta, kada se prvo Nenad pojavio, pa onda
Višnja, realno morala da dobija manje. Bilo je perioda kad smo se svi osećali
napeto, ali mislim da smo bili bolji što smo više bili zajedno.
Kako su se Nenad i ona ponašali jedno prema drugome?
U početku je bilo fantastično. Kao u bajci. Svi u kući smo vatreni znaci,
mislim da je to jako značajno. Radmila je Ovan, Nenad Strelac, ja Lav. I svako
vuče na svoju stranu. Ja sam sa Radmilom od starta imala odnos da se ne
postavljam kao neki autoritet, što je bilo dobro dok je dete bilo malo, jer ti sve
nekako možeš da objasniš. I ona je imala bezgranično puno bezuslovne ljubavi.
To je bio način na koji sam ja tada mislila da treba da se vaspitava. Sad mislim da
bi trebalo malo drugačije, ili drugačije ja funkcionišem. Pubertet i sve ono što ga
prati i nas je zadesilo. Stalno moraš biti spreman da odgovoriš na njene potrebe,
da je usmeriš. A bilo je momenata kad ne znaš da li si ispravno postupio.
S Nenadom sam uspela da stvorim odnos pun poverenja. Otvoren. Mogu
da mu kažem: – E, sad, mislim da stvarno nije u redu kako se ponašaš, jer Radmila
ne može to da prihvati. Svaku promenu u mom ponašanju ona je doživljavala
da to činim pod Nenadovim uticajem. A Radmila se u startu postavljala
zaštitnički prema Višnji: – Jao, matorci! Sad oni tebe tu gnjave! To je Nenadu
bilo valjda neshvatljivo, a u principu je to bilo pokazivanje njene ljubavi prema
Višnji. Trebalo je to sve balansirati.
One su dosta različite.
Različite su. U različitim okolnostima i žive. Nažalost, vrlo brzo posle Višnjinog
rođenja počele su moje zdravstvene tegobe, što je otežalo situaciju u porodici.
Jer je Radmila naučila da mogu da radim istovremeno dva posla. Zapravo
me nije doživljavala kao osobu sa invaliditetom i moj invaliditet nije doživljavala
kao neku prepreku, nego više kao izazov. Bila je uključena u moje aktivnosti, u
Centru „Živeti uspravno“ bila je „sedmi volonter“, dolazilo je njeno društvo, tamo
je slavila rođendane, bila je uključena u sve naše akcije, od konkursa „Kako deca
doživljavaju osobe sa invaliditetom“, do nekih drugih stvari. Znala je kad ja noću
pišem izveštaj da leži pored mene. I inače smo bile jako bliske uvek u životu.
Da li je ona išta znala o ocu?
Ona je znala ko joj je otac, znala je razlog zašto se on ne javlja. On nikad
nije došao da je vidi, tri puta smo se čuli do njenog prvog rođendana, a posle
toga je usledila pauza bukvalno bez traga i glasa. A onda se pojavio u njenoj
1