Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

Trinaest godina. Ja sam Nenada upoznala sa trideset i tri godine, dve godine
smo mi već bili zajedno kad sam ja rodila Višnju, i mislim da se nikad ne bi
ni desilo to što se dešavalo da se nije po povratku sa Srebrnog jezera desila ona
nesreća sa Atilom .
Ja sam Atilu upoznala na fakultetu. Atila je rođen istog dana kad i ja, ali
godinu dana ranije. On je studirao mađarsku književnost. On me je pitao zašto
ja ne pripadam nijednom udruženju i na jedan diskretan način me je uvukao u
priču o takozvanom invalidskom pokretu u Srbiji. Bilo je to nešto neverovatno,
kako je on to sve na indirektan način uradio. Ja sam prvo počela da pišem za
časopis „Naš put“ kao psiholog i kao neko ko bi mogao da ispriča na neki drugi
način priču o osobama sa invaliditetom, prvenstveno kad su emocije, ljubav, seksualnost
u pitanju. Inače, počela sam da čitam i da pišem na temu seksualnosti.
Ja sam često isticala da je to polje gde su osobe sa invaliditetom najviše prepuštene
same sebi, da nemaju prilike ni u toku rehabilitacije, ni u toku lečenja, ni u
porodici da reše eventualne probleme. Smetalo mi je što se u udruženjima svodi
život na neku dozu zavitlavanja i humora, nema ozbiljnih priča, a mislim da, ako
čovek sebe tu ne prihvati, odnosno, ako ne prihvati svoje telo i seksualnost, ne
može ni da funkcioniše u životu na kvalitetan način. U redu je ako se svesno odričeš
seksualnog života, ako je to tvoj izbor, ali samo ako je izbor, a ne nametanje
stava okruženja da su osobe sa invaliditetom aseksualna bića.
I ja sam sa Atilom iskreno mogla o mnogo čemu da pričam. On je dosta
toga prevodio sa mađarskog. Imali smo različita interesovanja, ali smo bili dobri
prijatelji. Na njegovu inicijativu sam postala član Udruženja paraplegičara
Novog Sada, da bi me, posle četiri godine, oni izbacili iz svojih redova! Zato što
moja dijagnoza nije bila adekvatna, pa je onda trebalo da pređem u Udruženje
obolelih od cerebralne paralize, što nisam nikada učinila.
Šta je podrazumevalo to adekvatna dijagnoza u Udruženju paraplegičara?
Da je povreda uzrok paraplegije, a uzrok mog invaliditeta i jeste bila bolest,
a ne povreda. Ali, ja mislim da su oni mene doživeli i kao neku vrstu konkurencije,
ili kao nekog ko je drugačiji od njih, ne po paraplegiji nego po shvatanju
stanja u društvu – nisam pokušavala da ispravim neke „krive Drine“, ali nisam
ni bez razmišljanja klimala glavom. Meni je, prvo, alkoholizam u Udruženju
smetao, druženje i piće i švercovanje. Bila sam neko ko je smatrao da članovi i
članice Udruženja zaslužuju mnogo više od toga u životu.
1
Šta je suština tog drugačijeg viđenja života?
Moj život je više ličio na život neke osobe koja je bez invaliditeta, nego
Atila Besedeš (1966–2000), urednik časopisa Udruženja paraplegičara i kvadriplegičara
Vojvodine „Naš put“, u mnogim segmentima svoga života zastupao je inkluzivni pristup osobama
s invaliditetom (obrazovanje, zapošljavanje, sport, seksualnost i dr.).