Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

neopipljive, ali njihove realne prepreke kao suprugama i majkama. Priče pokazuju
negativno mišljenje o njima (često je mešanje rođaka koji ne odobravaju vezu sa
ženom sa invaliditetom, njih se treba stideti i nikada i ne razmišljati o braku sa
njima) i verovanje da je žena sa invaliditetom manje sposobna da se brine o deci
i o domaćinstvu i da muža ne može emocionalno i seksualno zadovoljiti:
„Muž je hteo da mi uzme stan pa me je tužio. Pa kad nije to mogao da
ostvari, onda me je tužio da mi uzme decu kako bi došao do stana. Naravno,
posle bi ih vratio meni. Onda je usledilo da ja ne mogu da gajim decu, da nisam
sposobna itd. I za sve to vreme sam se ja borila prvenstveno za decu.’’ (Kristina)
Česti su problemi sa samopouzdanjem:
„Sve moje veze sam nekako doživljavala kao muške osobe koje mene
ostavljaju zato što nisam dovoljno vredna.“ (Tanja)
Predrasude u našoj sredini koje se vezuju za porodicu u kojoj živi osoba sa
invaliditetom jesu da je ona manje vredna, da ima ‘zabranu’ na sreću, opravdano
i neminovno žrtvuje interese ostalih članova porodice, nema mogućnosti da živi
kao ostale porodice u društvu, da ispašta porodični greh:
„Baka (majka Kristininog prvog muža) je ‘jako slatkorečiva i jako fina’ bila
pa je uspela da nagovori Branislavu (Kristinina starija ćerka) da pređe da živi sa
svojim ocem, na taj način što joj je govorila da sam ja najgora majka, jer da sam
ja bila dobra, ja ne bih nastradala itd. Sve je najružnije pričano o meni. I uspeli
su da je okrenu i ona je otišla tamo.’’ (Kristina)
Postoje i duboko ukorenjene predrasude da je porodica osobe sa
invaliditetom genetski kažnjena, da deca i mladi sa invaliditetom ili iz porodice
sa osobom koja ima neki invaliditet treba da pohađaju specijalne škole i bave se
specijalnim zanimanjima:
„I onda su samo jednog dana došli socijalni radnici i psiholog. Kad sam
ja čula da su oni došli da ja potpišem da ona (Kristinina ćerka) ide u dom, ja
nisam mogla da verujem. A, prethodno su hteli da je daju u specijalnu školu. Oni
su se ipak opredelili da ona ide u dom i samo je bilo potrebno da ja potpišem.
Ja sam gledala tog socijalnog radnika, nisam mogla da verujem. Kažem: –Vi ste
uzeli dete od mene, jer su oni insistirali na čuvanju onog drugog braka, pa, sad,
nama kako je-tako je, da me ubede kako je to jako dobro za nju i za mene, jer će
ona tamo završiti školu, a ja sam invalid i da je tako najbolje. Samo treba da
potpišem. I normalno, ja to ne bih živa dozvolila nikad.’’ (Kristina)
„Njegovi su bili protiv toga da njihov sin ima ženu koja ne vidi. Pozovu oni
mene na ručak kod njih, pa onda maćeha pita Stevu preda mnom: – Bato, da li
će tebi košulja biti oprana i ispeglana? Jesi o tom razmišljao? Jesi ti razmišljao o
tome kako će ti u kući biti, kako će ti skuvano biti?“ (Neza)
1