Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Share Embed Flag
Download ePaper

Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

czuns.org
24.02.2013 Views

liditet. Bila su to dobra deca, sećam se da smo se družili. Mnogi nisu marili za školu, ali ja sam najčešće, kad sam imala vremena, išla u onaj deo gde su bila mala deca. Njih je bilo mnogo više. Bilo mi je žao te male dece, volela sam da se igram s njima; ona su uglavnom ležala u krevetima i bila prepuštena sama sebi... 1 Kako je sve to doživela Vaša sestra? Sestra je bila relativno mala – pet godina. Ona je doživela to dosta teško, kao pravu pravcatu traumu: nije htela da izlazi iz zgrade, nije htela nigde da se igra, nije htela ni sa kim da se druži, nije ni išla u vrtić, jedva je nekako završila to obavezno predškolsko, jer joj je svaki izlazak iz kuće bez mene bio traumatičan. Puno vremena je provodila kod strica i sa bratom koji je stariji od mene četiri godine, od nje šest, i kod bake, ali najviše su roditelji gledali da ona bude sa njima kad god je to bilo moguće. Kad sam bila kod kuće za vikend, ne sećam se da sam videla mamu i tatu da plaču, da kukaju, da drame, da se priča samo o tome, normalno je tekao život... Išli smo u goste, išli smo kod rođaka... Kako se rodbina odnosila prema Vama? Ja se uopšte toga ne sećam. Meni je delovalo kao da su me svi prihvatili tako u kolicima. Imala sam kolica domaćeg proizvođača Rudo iz Beograda, koja su bila suviše velika u odnosu na mene tako malu, sićušnu, mršavu, jer nije bilo dečijih invalidskih kolica, pa je tata napravio neke drvene daske da bih mogla da držim noge, da mi ne ispadnu. Život je, dakle, tekao svojim tokom. Išli smo i na more. Ne sećam se da je neko pravio neki problem. Čak se ne sećam ni nekog preteranog sažaljenja od strane porodice, niti se sećam da mi je nekad nešto bilo uskraćeno. Išli smo na seoske slave, na ringišpile. Nedostajao mi je odlazak u prodavnicu, ili tako neke male stvari koje deca u tom periodu čine, jer sva deca u nekom periodu žele što pre da porastu i odrastu. Nedostajalo mi je što ništa nisam mogla sama da uradim – ni da uđem u stan ni da izađem iz stana, ni da uđem u kupatilo... Problema je bilo i zato što higijenu nisam obavljala u kupatilu, nego u sobi, obično u krevetu, uglavnom uz maminu pomoć. Osamostalila sam se na tom polju tek negde u devetom-desetom razredu, odnosno u srednjoj školi. Motiv za to osamostaljivanje bio je da idem sama na ekskurziju, jer to mi je već bila noćna mora kad mama i tata idu sa mnom na ekskurziju ili na izlet. To je sad već tinejdžerski period. U periodu tinejdžerskih godina to je bilo opterećujuće, jer nemaš onoliko samostalnosti koliko ti je potrebno. Stalno sam nešto prkosila i inatila se. Moje ponašanje je delovalo kao da sam ekstremno tvrdoglava. Ja mislim da sam bila dobro dete do trinaeste godine, onda sam tu „poludela“ i ni dan–danas se nisam

smirila! Kao mala nisam bila neposlušna. Sećam se da sam jedanput stajala u ćošku zato što sam ukrala igračku iz vrtića, i nikakve druge kazne se ne sećam. Ne sećam se da sam ikada dobila batine. Bila sam jednako grđena kao i sestra, jednako kritikovana, nisam imala ni bilo kakvu vrstu privilegija, niti sam bila zapostavljena u bilo čemu, osim što nisam bila samostalnija i što su svuda oni bili uz mene. Ali sam podstakla sestru da bar ona ide na more sa školom, ako ja već moram da idem s mamom i tatom, i da obavezno ide na ekskurzije i na zimovanja. Kad sam kasnije radila sa decom sa invaliditetom, ona su uvek pričala kako su ljubomorni kad im brat ili sestra odlaze negde, a oni nisu u mogućnosti. Ja taj osećaj nisam imala. Prosto sam to prihvatila tako, jer to ne može da se promeni, i jer ne treba da uskraćujemo drugima ono što sami ne možemo. S druge strane, ima mnogo toga što možemo, a to je ono na šta osobe sa invaliditetom zaborave. U tom grmu, u stvari, leži zec! Niste imali neku posebnu želju? Ne sećam se da li sam nekad poželela da prohodam. Mislim da sam imala želje koje su bile realnije i slične željama mojih vršnjaka. Kad sam imala trinaest-četrnaest godina, kad sam se prvi put zaljubila, nisam smatrala da je moja invalidnost uzrok što nemam momka, nego zato što imam velik nos i kriva stopala. Ali to je toliko tipično za taj period! Naravno, imala sam krize i bivalo mi je teško... Vi niste ostali u istom stanu na trećem spratu? U šestom osnovne smo se preselili u drugi stan, ali ni taj nije bio mnogo pristupačniji: na prvom spratu je bilo tri niza stepenica, takođe nisam mogla da uđem kolicima u kupatilo, mogla sam u većem delu stana da se krećem na štakama i na protezama. Koristila sam i druga pomagala dva-tri sata dnevno, skoro svaki dan. Odgovaralo mi je, to nije bio onaj klasičan hod, nego više skakanje bez savijanja u kolenu, kao zec. Kasnije je počela da mi se krivi kičma, pa sam nosila midere, a kasnije je opet došlo do krivljenja nogu, pa mi je statika poremećena, te je bilo teško napraviti proteze za stajanje koje mogu da isprate tu krivinu nogu. Kosti su mi bile slabe, ja sam se ulenjila, nisam imala dovoljnu podršku u porodici. Svaki dan sam vežbala sa mamom, išle smo često za Beograd kod terapeutkinje, ali u tom periodu kad je trebalo meni više podrške, malo više samostalnosti, nemaš vremena da vežbaš. Trebalo je napraviti prostor da legnem na ćebe na podu i da vežbam, a meni je uvek nešto drugo bilo važno. Hodala sam negde do rođenja moje prve ćerke, tad sam imala dvadeset tri godine. I Radmila je jako teško podnosila kad ja stanem. Kao da nisam ja! Plakala je kad me vidi na štakama. Pretpostavljam da je to bilo zato što dok stojim držim štake i ne mogu nju da držim, pa sam hodala dok ona spava, i onda je to bilo opravdanje što sam sve manje hodala... Ne hodam već nekoliko godina. Pokušala sam pre nekoliko 1

smirila! Kao mala ni<strong>sa</strong>m bila neposlušna. Sećam se da <strong>sa</strong>m jedanput stajala u<br />

ćošku zato što <strong>sa</strong>m ukrala igračku iz vrtića, i nikakve druge kazne se ne sećam.<br />

Ne sećam se da <strong>sa</strong>m ikada dobila batine. Bila <strong>sa</strong>m jednako grđena kao i sestra,<br />

jednako kritikovana, ni<strong>sa</strong>m imala ni bilo kakvu vrstu privilegija, niti <strong>sa</strong>m bila<br />

zapostavljena u bilo čemu, osim što ni<strong>sa</strong>m bila <strong>sa</strong>mostalnija i što su svuda oni<br />

bili uz mene. Ali <strong>sa</strong>m podstakla sestru da bar ona ide na more <strong>sa</strong> školom, ako ja<br />

već moram da idem s mamom i tatom, i da obavezno ide na ekskurzije i na zimovanja.<br />

Kad <strong>sa</strong>m kasnije radila <strong>sa</strong> decom <strong>sa</strong> <strong>invaliditetom</strong>, ona su uvek pričala<br />

kako su ljubomorni kad im brat ili sestra odlaze negde, a oni nisu u mogućnosti.<br />

Ja taj osećaj ni<strong>sa</strong>m imala. Prosto <strong>sa</strong>m to prihvatila tako, jer to ne može da se promeni,<br />

i jer ne treba da uskraćujemo drugima ono što <strong>sa</strong>mi ne možemo. S druge<br />

strane, ima mnogo toga što možemo, a to je ono na šta osobe <strong>sa</strong> <strong>invaliditetom</strong><br />

zaborave. U tom grmu, u stvari, leži zec!<br />

Niste imali neku posebnu želju?<br />

Ne sećam se da li <strong>sa</strong>m nekad poželela da prohodam. Mislim da <strong>sa</strong>m imala<br />

želje koje su bile realnije i slične željama mojih vršnjaka. Kad <strong>sa</strong>m imala trinaest-četrnaest<br />

godina, kad <strong>sa</strong>m se prvi put zaljubila, ni<strong>sa</strong>m smatrala da je moja<br />

invalidnost uzrok što nemam momka, nego zato što imam velik nos i kriva stopala.<br />

Ali to je toliko tipično za taj period! Naravno, imala <strong>sa</strong>m krize i bivalo mi<br />

je teško...<br />

Vi niste ostali u istom stanu na trećem spratu?<br />

U šestom osnovne smo se preselili u drugi stan, ali ni taj nije bio mnogo<br />

pristupačniji: na prvom spratu je bilo tri niza stepenica, takođe ni<strong>sa</strong>m mogla da<br />

uđem kolicima u kupatilo, mogla <strong>sa</strong>m u većem delu stana da se krećem na štakama<br />

i na protezama. Koristila <strong>sa</strong>m i druga pomagala dva-tri <strong>sa</strong>ta dnevno, skoro<br />

svaki dan. Odgovaralo mi je, to nije bio onaj klasičan hod, nego više skakanje bez<br />

<strong>sa</strong>vijanja u kolenu, kao zec. Kasnije je počela da mi se krivi kičma, pa <strong>sa</strong>m nosila<br />

midere, a kasnije je opet došlo do krivljenja nogu, pa mi je statika poremećena,<br />

te je bilo teško napraviti proteze za stajanje koje mogu da isprate tu krivinu<br />

nogu. Kosti su mi bile slabe, ja <strong>sa</strong>m se ulenjila, ni<strong>sa</strong>m imala dovoljnu podršku u<br />

porodici. Svaki dan <strong>sa</strong>m vežbala <strong>sa</strong> mamom, išle smo često za Beograd kod terapeutkinje,<br />

ali u tom periodu kad je trebalo meni više podrške, malo više <strong>sa</strong>mostalnosti,<br />

nemaš vremena da vežbaš. Trebalo je napraviti prostor da legnem na<br />

ćebe na podu i da vežbam, a meni je uvek nešto drugo bilo važno. Hodala <strong>sa</strong>m<br />

negde do rođenja moje prve ćerke, tad <strong>sa</strong>m imala dvadeset tri godine. I Radmila<br />

je jako teško podnosila kad ja stanem. Kao da ni<strong>sa</strong>m ja! Plakala je kad me vidi na<br />

štakama. Pretpostavljam da je to bilo zato što dok stojim držim štake i ne mogu<br />

nju da držim, pa <strong>sa</strong>m hodala dok ona spava, i onda je to bilo opravdanje što <strong>sa</strong>m<br />

sve manje hodala... Ne hodam već nekoliko godina. Pokušala <strong>sa</strong>m pre nekoliko<br />

1

logo

products

Resources

Company

Terms of service
Privacy policy
Cookie policy
Cookie settings
Imprint
Change language
Made with love in Switzerland
© 2024 Yumpu.com all rights reserved

Hooray! Your file is uploaded and ready to be published.

Saved successfully!

Ooh no, something went wrong!