Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

liditet. Bila su to dobra deca, sećam se da smo se družili. Mnogi nisu marili za
školu, ali ja sam najčešće, kad sam imala vremena, išla u onaj deo gde su bila mala
deca. Njih je bilo mnogo više. Bilo mi je žao te male dece, volela sam da se igram
s njima; ona su uglavnom ležala u krevetima i bila prepuštena sama sebi...
1
Kako je sve to doživela Vaša sestra?
Sestra je bila relativno mala – pet godina. Ona je doživela to dosta teško,
kao pravu pravcatu traumu: nije htela da izlazi iz zgrade, nije htela nigde da se
igra, nije htela ni sa kim da se druži, nije ni išla u vrtić, jedva je nekako završila to
obavezno predškolsko, jer joj je svaki izlazak iz kuće bez mene bio traumatičan.
Puno vremena je provodila kod strica i sa bratom koji je stariji od mene četiri
godine, od nje šest, i kod bake, ali najviše su roditelji gledali da ona bude sa njima
kad god je to bilo moguće. Kad sam bila kod kuće za vikend, ne sećam se da
sam videla mamu i tatu da plaču, da kukaju, da drame, da se priča samo o tome,
normalno je tekao život... Išli smo u goste, išli smo kod rođaka...
Kako se rodbina odnosila prema Vama?
Ja se uopšte toga ne sećam. Meni je delovalo kao da su me svi prihvatili
tako u kolicima. Imala sam kolica domaćeg proizvođača Rudo iz Beograda, koja
su bila suviše velika u odnosu na mene tako malu, sićušnu, mršavu, jer nije bilo
dečijih invalidskih kolica, pa je tata napravio neke drvene daske da bih mogla da
držim noge, da mi ne ispadnu.
Život je, dakle, tekao svojim tokom.
Išli smo i na more. Ne sećam se da je neko pravio neki problem. Čak se ne
sećam ni nekog preteranog sažaljenja od strane porodice, niti se sećam da mi je
nekad nešto bilo uskraćeno. Išli smo na seoske slave, na ringišpile. Nedostajao
mi je odlazak u prodavnicu, ili tako neke male stvari koje deca u tom periodu
čine, jer sva deca u nekom periodu žele što pre da porastu i odrastu. Nedostajalo
mi je što ništa nisam mogla sama da uradim – ni da uđem u stan ni da izađem
iz stana, ni da uđem u kupatilo... Problema je bilo i zato što higijenu nisam
obavljala u kupatilu, nego u sobi, obično u krevetu, uglavnom uz maminu pomoć.
Osamostalila sam se na tom polju tek negde u devetom-desetom razredu,
odnosno u srednjoj školi. Motiv za to osamostaljivanje bio je da idem sama na
ekskurziju, jer to mi je već bila noćna mora kad mama i tata idu sa mnom na
ekskurziju ili na izlet.
To je sad već tinejdžerski period.
U periodu tinejdžerskih godina to je bilo opterećujuće, jer nemaš onoliko
samostalnosti koliko ti je potrebno. Stalno sam nešto prkosila i inatila se. Moje
ponašanje je delovalo kao da sam ekstremno tvrdoglava. Ja mislim da sam bila
dobro dete do trinaeste godine, onda sam tu „poludela“ i ni dan–danas se nisam