Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
You also want an ePaper? Increase the reach of your titles
YUMPU automatically turns print PDFs into web optimized ePapers that Google loves.
la da uradim. I to <strong>sa</strong>m tad ispričala lekarima. Kad su me uveče odveli u Beograd<br />
u bolnicu, lekari su rekli da pretpostavljaju da mi je usled nekog pokreta koji<br />
<strong>sa</strong>m napravila pukao krvni sud u kičmenoj moždini i da je to razlog što ne mogu<br />
da hodam. Međutim, nije to bio razlog. Oni su me vratili kući <strong>sa</strong> dijagnozom<br />
„nije ti ništa“. I tako <strong>sa</strong>m bez temperature i bez nekih drugih simptoma ja ležala<br />
ceo dan u krevetu, da bi uveče oko sedam <strong>sa</strong>ti mama i tata videli da je meni jako<br />
loše, da imam povišenu temperaturu, da <strong>sa</strong>m se zacrvenela, da su mi pomodrele<br />
usne, i tata je otišao kod nekog komšije koji je, koliko ja znam, neuropsihijatar.<br />
Kad je on došao da me vidi, rekao je da je došlo do sepse urinom, jer ja ceo dan<br />
ni<strong>sa</strong>m mokrila. Moji su zvali nekoliko bolnica da me prime, ali niko nije hteo da<br />
me primi: prvo, nisu znali šta je, a drugo, u Novom Sadu su tada vladale boginje<br />
i zauške, a u Beogradu su vladale neke druge dečje bolesti...<br />
1 0<br />
Koje je to godine bilo?<br />
Sedamdeset četvrte. Tad nije bilo dečije paralize niti sličnih neuroloških<br />
oboljenja i niko nije sumnjao na to. Mene su na posletku kolima hitne pomoći<br />
odvezli u bolnicu u Beograd, na Infektivnu kliniku. Tamo <strong>sa</strong>m bila mesec dana u<br />
šok-sobi. Iako su svi ostali tvrdili da to nije jedan od oblika dečije paralize, jedan<br />
lekar na prijemnom je odmah rekao da jeste, što je i bilo tačno. Razbolela <strong>sa</strong>m se<br />
dvadesetog novembra, a dvadeset i petog su svi moji vršnjaci išli na vakcini<strong>sa</strong>nje.<br />
Ta vakcina se prima pred školu. Posle nekoliko godina, u jednom razgovoru <strong>sa</strong><br />
lekarima <strong>sa</strong> VMA <strong>sa</strong>znala <strong>sa</strong>m da cela generacija, u stvari, nije primila vakcinu,<br />
da su se slučajno preračunali, a da je tada, osim mene, još jedan dečko u Bihaću<br />
dobio neki oblik paralize. Ali, on se oporavio, nisu ostale posledice, za razliku od<br />
mene: ja imam potpunu i mlitavu oduzetost donjih ekstremiteta.<br />
Da li je moja invalidnost posledica viru<strong>sa</strong> dečije paralize ili nekog drugog<br />
viru<strong>sa</strong>, to <strong>sa</strong>da nije ni bitno. Ono što je za nas zaista bio pravi šok je to što <strong>sa</strong>m ja,<br />
apsolutno bez ikakvog objašnjenja, u bolnici bila ostavljena u šok-sobi, prepuštena<br />
na milost i nemilost nekih medicinskih sestara... da li hoće da me nahrane<br />
ili ne. Roditelji nisu imali pristup, nisu mogli da uđu u sobu gde <strong>sa</strong>m smeštena,<br />
iako su svaki dan bili u bolnici. Ja <strong>sa</strong>m to čula tek kasnije, kad <strong>sa</strong>m izašla iz bolnice.<br />
Ono što je meni pomoglo i što je mene održalo u životu, to <strong>sa</strong>d jako čudno<br />
zvuči, bio je postupak moje učiteljice! Ona je našla načina da preko neke svoje<br />
bivše učenice, koja je stažirala tada u Beogradu, dođe i da mi donese pionirsku<br />
kapu i maramu, i da mi kaže da moram da ozdravim, da se vratim u školu kako<br />
bih bila primljena u Savez pionira, i da me drug Tito pozdravlja. To je meni bilo<br />
bitno: pionirska kapa i marama na koju su mi se potpi<strong>sa</strong>li svi iz razreda onim<br />
još nesigurnim dečijim rukopisima. To je značilo da neko misli na mene i da<br />
<strong>sa</strong>m nekom potrebna. Verovatno <strong>sa</strong>m imala osećaj da su me roditelji potpuno<br />
napustili – da li <strong>sa</strong>m to uopšte obrađivala i na koji način, pojma nemam. Znam<br />
da <strong>sa</strong>m posle toga videla mamu i tatu i bila šokirana što oni nisu dolazili, jer su
Change language