Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

sama i u prodavnicu i kretala sam se samostalno u tom delu Sremske Mitrovice
gde smo mi živeli. Na prvom času tog dana, na fizičkom vaspitanju, ja sam osetila
da ne mogu da uradim sve vežbice koje je trebalo da uradimo. Nisam mogla
da preskočim klupu. To se manifestovalo isključivo kao neposlušnost nogu, kao
neki blagi bol u stomaku i trnjenje u nogama. Ja sam rekla to nastavnici fizičkog
vaspitanja, a posle i učiteljici, i onda su one rekle: – Pa dobro, idi u ve-ce, možda
će ti biti lakše. Ništa nisam uspela da uradim ni u ve-ceu, vratila sam se i onda
je učiteljica videla da se ja loše osećam i rekla mi je: – Dobro, idi kući! I ja sam
izašla da se presvučem i da obučem kaput. A kaput i torba su bili na nekom čiviluku
koji je bio ispred učionice. Obukla sam se i trebalo je još taj kaput da obučem
i da stavim školsku torbu na leđa, ali već nisam mogla da se podignem sa te
klupe koja je bila ispod čiviluka. Sedela sam. I počela sam da plačem. Ne sećam
se tačno zašto sam plakala, sećam se samo da mi je bilo strašno što nema nikog
oko mene, što je prazan hodnik, jer je već drugi čas počeo, i što sam se osećala
potpuno nemoćna, pipala sam svoje noge... jako brzo, već od momenta kad sam
osetila prve simptome, prestala sam da osećam noge. To je zaista bio šok. Dodir
nisam osetila uopšte. Nisam mogla da ustanem, nikakav pokret nisam uspela
da uradim. Onda su iz učionice izašla dva dečaka i javili učiteljici da Tanja sedi
na klupi. Ona je došla po mene, pozvala je drugu učiteljicu iz susednog razreda
i rekla mi: – Hajde, idemo u hodnik, da sedneš tamo i da popiješ malo vode. Ja
sam rekla da ne mogu da idem, a one su me uhvatile ispod obe ruke, verovatno
ne verujući da ja ne mogu da hodam, i ja sam njima samo ispala iz ruku. Onda
su me odnele tamo, dale su mi čašu vode i šećera. I dan-danas kad vidim da se
u čistoj vodi muti šećer, meni se prevrne u stomaku. Naterale su me da popijem
to preslatko i ružno. Ja nisam znala šta mi je, jer mi u principu nije bilo ništa, ali
nisam mogla da hodam.
Onda su nazvale moju mamu da dođe po mene jer me boli stomak, a ona je
rekla: – Pa, ne mogu... Zašto? Kao, neka dođe sama do kuće! One joj verovatno
nisu rekle da ja ne mogu da hodam, jer kad je došla, i ona je bila šokirana. Isto
me je podigla za ruku da ustanem i ja sam pala. Onda me je učiteljica odvezla
kući, smestili su me u krevet u dnevnoj sobi i čekali smo tatu da dođe s posla da
me odvede u bolnicu.
Ostalo mi je u sećanju da sam išla od lekara do lekara i da su svi govorili
da sam doživela neki stres, strah, i da sam se nečega uplašila. Verovatno sam ja
svima pokušavala da objasnim da se ja u školi nikog nisam bojala, da sam volela
da idem u školu, da mi se ništa strašno nije desilo. Baš naprotiv, ja sam na tom
času fizičkog jako dobro uspevala da uradim vežbu – ne znam ni dan-danas
kako se zove ta vežba, kad legneš na stomak i uhvatiš svoje noge i klatiš se kao
neka ljuljaška ležeći na stomaku. Ja sam to inače fantastično radila, i učiteljca je
tražila da pokažem drugoj deci kako se to radi. Međutim, ja to tada nisam uspe-
1