Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

Ne sećam se kako to izgleda hodati, ali pokušala sam nekoliko puta da se
setim tog osećaja hodanja, jer mi se dešavalo da u snovima sanjam sebe kao da
nisam u kolicima, ne hodam, ali se krećem. I onda se probudim sa osećanjem
neke težine kao – trebalo bi nešto da uradim, a ne mogu, jer to kretanje nije
dovoljno brzo, nije dovoljno spretno kao ono u snovima. Tada pogledam svoje
noge, a one beživotne. Kada sanjam da hodam, obavezno sanjam stepenice koje
imaju prazan prostor između, što u meni izaziva jak strah da ću propasti. Kažem,
ne sanjam nikad kolica, ali ne sećam se više kako to izgleda hodati. Jednostavno,
zaista sebe doživljavam kao osobu koja bez kolica ne može da funkcioniše.
Niti mislim da treba drugačije sebe da doživljavam. Ali se sećam tog peska
u nogama, i kad god vidim nekoga da hoda bos po pesku, meni ta slika nekako
izaziva pozitivne emocije.
1
Imate samo jednu sestru?
Imam samo Milju. Nas dve smo se dobro slagale. S obzirom na to da sam
psiholog i da sam prolazila i kroz kurseve za psihoterapiju, da bih mogla da se
bavim time, imala sam prilike da analiziram naše odnose u porodici. Milion
stvari bih zamerila roditeljima, zameram im na stilu vaspitanja, ali jednu stvar
su odlično uradili – naučili su nas da se međusobno volimo i uvažavamo. Mislila
sam da se naš život nije previše promenio u momentu kad sam ja počela da živim
sa invaliditetom. To nije bilo tačno, ali ja sam tako mislila, što je bilo odlično
za mene. Bio je to šok za porodicu i za kompletno okruženje, jer niko nije bio
svestan toga da ja celog svog života neću moći da hodam. Svi su očekivali da ću
prohodati, da će bolest kratko trajati, i onda će se to promeniti.
Nije bilo osećaja ljubomore: niti sam ja bila ljubomorna na sestru, niti je
sestra bila ljubomorna na mene, iako je majka jako puno vremena provodila sa
mnom po bolnicama, kasnije po rehabilitacionim centrima. Nisu ni kod moje
sestre izgradili, što mislim da inače često roditelji rade, osećaj preterane odgovornosti
prema osobi koja je sa invaliditetom. Nisam doživljavala da je neko
u porodici preuzeo ulogu žrtve, nego je sve to bilo nekako normalno. Trebalo
je možda godinu-dve da se prihvati situacija, ali kad su je prihvatili, i kad smo
počeli svi da funkcionišemo, to je bilo normalno stanje stvari: išla sam redovno
u školu. Razlikovao se način kako sam dolazila do škole – vozili su me kolima;
mama je naučila da vozi kola, a tu je bio i deda. Tata je često bio odsutan zbog
posla, ali ne previše. Sećam se da me je vodio i u školu, i da je imao vremena da
se igra sa nama, da je bio prisutan.
Kada ste zadobili invaliditet?
U prvom razredu osnovne, tek što smo krenuli u školu. Bio je novembar
mesec, ja sam normalno ujutro otišla sama do škole, škola mi je bila blizu zgrade,
nekih petnaest-dvadeset minuta peške. Bila sam samostalna, vrlo rano sam išla