Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

Tanja (1967), Sremska Mitrovica
Ispričajte mi nešto iz svog najranijeg detinjstva.
Rođena sam sedamnaestog avgusta šezdeset sedme
godine u Sremskoj Mitrovici. Tamo sam živela do
svoje osamnaeste godine, kad smo se preselili u Novi
Sad. Tu sam završila srednju medicinsku školu, a zatim
i fakultet.
Mama mi se zove Živka, tata Nikola. Tata je rodom
iz Manđelosa, a živeo je u Mitrovici, mama je iz Ašanje,
jednog malog sremskog sela. Upoznali su se na maminoj
prvoj godini Tehnološkog fakulteta u Beogradu. Mama
je tada napustila fakultet zbog udaje i došli su u Sremsku
Mitrovicu. Kasnije je mama htela da nastavi fakultet i
počela je da se priprema, međutim, ja sam se u tom periodu
razbolela, i onda se konačno opredelila da ostane
kod kuće, mada se o tome nije otvoreno pričalo.
Kad pomislim na detinjstvo, prva asocijacija mi je
mama koja je bila stalno uz mene i sestru. Sestra mi je bila
i ostala veoma važna. Kad se sećam sebe, uvek se sećam i
nje: dve godine je razlika između nas dve. I kad se sećam
nekih dečijih igara, uvek ih se sećam sa njom, mada smo
jako različite po temperamentu, interesovanju i karakteru.
Ja sam najviše volela da lečim lutke. Bolnica mi je
bila omiljena. I sa svojom decom volim toga da se igram.
I učiteljice, pa krojačice, frizerke... Sve lutkice su mi bile
našminkane, ošišane, prekrajala sam im odeću, toga se
sećam. Nisam bila nešto preterano aktivna, nemirna.
Živeli smo u zgradi na trećem spratu. Tu je bilo
puno devojčica mog uzrasta. Često sam sedela u dvorištu
ispred zgrade. Volela sam jako da idem u vrtić, i
posle vrtića da se igramo ispred zgrade sa lutkama, da
seckamo nešto od papirića ili od krpica, volela sam da
se igramo u pesku, zbog čega sam vrlo često bila grđena,
jer kad uđem u stan i istresem pesak iz patika...
1