Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

posle posta bila na ispovesti, i to je prvi put i poslednji kad sam išla da se ispovedim!
Po meni je trebalo da ostaneš sam sa sveštenikom. Žena pre mene je rekla:
– Ja uopšte nisam grešna! – Što si onda tu? I nekako najteže je, po meni, slagati
sebe. Čovek kad ode sa ovog sveta, ponese samo svoju dušu i ništa više.
Poštovanje sebe i drugih. Jer, ako ne poštuješ sebe, ne možeš poštovati ni
druge. I moraš voleti sebe da bi mogao voleti druge ljude. Ja sam u jednom teškom
periodu svoga života baš jako pala. Došla sam u situaciju da sam se jednog
jutra probudila i shvatila da ja ništa ne želim. A čovek koji nema želje, nije živ.
Onog momenta kada mi je pukla porodica, bilo mi je jako teško, kad su posle
tri tanjira na stolu ostala dva, bilo je jako teško. A kada je ostao samo jedan,
to je trebalo preživeti.
Ja sam onda uzela svesku i počela sam da pišem šta želim. Kad sam konstatovala
da ne želim ništa, to je bilo poražavajuće. Ali, opet, ono o čemu sam ja
pričala, to je ona moja narav na kojoj sam dragom Bogu jako zahvalna, taj moj
duh, da čovek kad padne, izliže svoje rane i krene dalje. Odjednom sam imala
jednu, pa drugu želju... I inače, kad padnem, ja kažem: – Idem da podignem sebi
moral! Pa makar to bila jedna minđušica, ili jedan ruž, ili jedan lak za nokte! To
mene razveseli. I ja danas želim jako puno. Imam trista želja i trista planova.
1
Ali i neprijatno iskustvo. Hoćete li nam reći nešto o tome?
Ja sam četiri godine vodila upravni spor da dokažem da sam invalid, da
bih ostvarila pravo na telesno oštečenje, što mi je bilo važno zbog beneficiranog
radnog staža. U mojoj okolini nije bio niko ko bi me uputio na moja prava kao
osobu sa invaliditetom: šta mogu da ostvarim, koje su moje beneficije i kako
sebi da olakšam život. Znači, taj put je bio strašan! Dobila sam pravo da radim
skraćeno radno vreme, i još tada je trebalo da se uradi procena telesnog oštećenja,
ali nadležni lekar, kad šalje na invalidsku komisiju, ne zaokruži „ocenite to
i to“, „oceni i taj procenat telesnog oštećenja“, „mogućnost i potrebu za negom i
pomoći“... Ja sam otišla na invalidsku komisiju da bi me vozali neviđeno! Pa na
drugostepenu...
E, došla je meni do ruku lista telesnih oštećenja. Ja sam sebe našla tu na
nekih devedeset posto telesnih oštećenja, pa sam zato morala da vodim upravni
spor kod tadašnjeg Vrhovnog suda Vojvodine. Taj period je jako strašan. Lekar,
inače ortoped, koji je bio predsednik Lekarske komisije, bio je vrlo arogantno i
potkupljivo stvorenje. Kad je moja Brana krenula u medicinsku školu, predavao
joj je hirurgiju, rekla sam joj: – Nemoj slučajno da te poveže sa mnom, nadrljala
si! Čak je hteo da mi radi i neku hiruršku intervenciju na kičmi. Ja sam pitala:
– Šta biste to da mi radite? On kaže: – Šta tebe briga? Mene šta je briga?! Mene
ćeš da seckaš, a nećeš da mi objasniš šta ćeš da mi radiš. Izvini, molim te, ovo
je moj jedan jedini život. Ne dolazi u obzir! Dosta su na meni eksperimentisali
i učili, i da bih prihvatila neku intervenciju moraš da mi objasniš tako da ja to