Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

Prošle godine smo radili projekat o dostupnosti institucija u našem gradu
osobama sa invaliditetom, koji je finansiralo Ministarstvo. Poražavajuće stvari
su se dešavale na terenu. Recimo, kod obeležavanja ustanova koje nisu dostupne
osobi sa invaliditetom: dešavalo nam se da nam ne daju da obeležimo tu instituciju
da nije dostupna, a tamo gde smo uspeli da zalepimo oznake, sutradan
su bivale skinute. Ali bila sam uporna! Rezultat toga je da su postavljene dve
rampe, imali smo medijske kampanje... Mislim da je osnovno upoznati ljude da
postoje drugačiji ljudi i da želimo živeti sa njima, a ne pored njih.
Prošle godine sam bila uključena u izradu stratešog plana razvoja opštine.
Ja sam bila zadužena ispred svoje grupe za rešavanje problema osoba sa invaliditetom
u našoj opštini. Bilo mi je novo saznanje koliko i kako drugi ne poznaju
naše probleme, naročito oni u administraciji. Čini mi se da na tom polju treba
još puno raditi.
Desilo mi se, recimo, da smo ja i moja drugarica na školskom odmoru otišle
u poštu da podignemo penziju, red je bio ogroman, mi smo sve zaobišle, i jedna
žena je rekla: – Vidi ove dve kako se guraju, šta ne čekaju u redu! Ona se kreće sa
podlakatnim štakama, a ja sa mojom pticom trkačicom, ili štapom, dakle mogle
su da vide da smo invalitkinje. Druga žena je rekla: – Pa, zar ne vidite da su žene
invalidi? – Kad su invalidi, nek sede kod kuće, šta će ovde?! Ja sam se na to toliko
naljutila, da je rezultat toga bio da smo napravile nalepnice „Prednost osobama
sa invaliditetom!“ i izlepile ih u sve pošte, ambulante, u bolnici... Slali smo dopise
ustanovama i organizacijama. Išle na pregovore kod njih. Desilo mi se pre dva
meseca da mi na toj istoj pošti kaže žena na šalteru: – Je l’ vi niste čekali u redu?
Ja kažem: – Ne, nisam, ja se pozivam na onu nalepnicu „Prednost osobama sa
invaliditetom!“. Ona se izvinjavala: – Ja, izvinite, nisam primetila. Htela sam da
joj kažem: – Gospođo, Vama treba veća dioptrija, ako se ne vidi moj invaliditet.
Jednom prilikom čula sam komentar: – Jao, pustite je, jadna ona. Ja kažem: – Pa
zašto sam ja jadna, ja uopšte nisam jadna?! Mora se naučiti živeti s tim.
Na koji je način sve to funkcionisalo u porodici dok je Vaša ćerka odrastala?
Svi smo sve radili. Jedino što niko nije peglao sem mene. Sa rukama sam
dosta dobra i rukama svašta mogu, puno sam heklala, vezla.
U porodici smo imali zaduženja. Čim je porasla, ćerka je često usisavala i
prala prozore. Ako sam ja na poslu, muž će skuvati. Nije bilo muških i ženskih
poslova, i težih i lakših i znalo se šta kome pripada. U skladu sa svojim sposobnostima
smo radili. Dosta smo se dobro organizovali i funkcionisali. Jako smo
puno putovali, pecali, provodili vreme u prirodi. Zaista, za ovu sredinu smo bili
vrlo specifična i vrlo interesantna porodica.
Dešavalo mi se da u pola pet muž kaže: – Hajdemo na pecanje! I ja ću sve
ostaviti i ići. Jednom mi se desilo da sam pristavila nedeljni ručak, jer u Sremu
1