Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

nije htela da jede, kao i sva deca, onda je bilo pečenja palačinaka za svu decu u
dvorištu da bi i ona jela.
Gde je Vaša ćerka išla u osnovnu školu?
Ovde, u Martincima. Bila je vrlo tužna što sva deca idu kilometar do škole,
a ona je, eto, u susedstvu škole. Onda sam je ja ubeđivala da to ima dobrih
strana.
Inače je trenirala džudo. Moj muž je jedno vreme išao na obuku za instruktora
džudoa; videla je njegov kimono tu u ormanu i zaljubila se u taj kimono i taj
sport. Bila je na takmičenjima: druga u Vojvodini, treća u Jugoslaviji. Da se nije
desila ta povreda, možda bi imala i značajnije rezultate....
Negde sa sedamnaest i po godina je imala jednu povredu, i rezultat toga
je bio da je šest meseci bila na štakama, dijagnoza nije mogla da se uspostavi; u
stvari, povredila je na treningu ligamente, mi nismo obratili pažnju na tu povredu,
a ni ona. Šest meseci je trebalo dok se nije uspostavila dijagnoza i dok ona
nije prohodala. Sve što sam ja preživela, sve operacije, sve ono što mi je doneo
život, bilo mi je mnogo lakše, nego ono što sam morala da preživljavam sa njom
tada.
Da li je onda prestala da trenira džudo?
Posle toga se bavila košarkom. Ona je od trećeg razreda osnovne znala da
će studirati fizičku kulturu, ali nije znala koju će srednju školu upisati. Dogovorili
smo se da je za Fakultet fizičke kulture najbolja prohodnost iz medicinske,
jer se na tom fakultetu uče anatomija i fiziologija, pa će imati dobro predznanje
iz medicinske škole.
Diplomirala je i sada je profesor fiskulture i diplomirani trener košarke.
Jedno vreme je u Beogradu radila u jednom privatnom klubu kao trener i bila
je dosta dobra. Ekipa koju je trenirala bila je poslednja na tabeli kad ih je počela
trenirati, a sezonu su završili kao prvi.
Da li Vam se kao osobi sa invaliditetom više neprijatnosti dešavalo u
selu ili u gradu?
Meni se više neprijatnosti dešavalo u gradu. Mitrovica je vrlo specifična što
se tiče života osobe sa invaliditetom, ta populacija je skoro nevidljiva u našem
gradu, uglavnom su te osobe u kući. Ono što uradi porodica za jednu osobu sa
invaliditetom je najvažnije. Ako postoji zdrav odnos prema takvoj osobi, ona
posle izraste u zdravu ličnost.
U gradu znaju vrlo ružno da reaguju. Meni se dešavalo da su se bacali kamenjem
za mnom, samo zato što izgledam drugačije nego ostali. Taj problem
sam naučila da rešavam tako da se pravim da ga ne primećujem i dobro sam se
nosila sa tim. S godinama prag tolerancije, kao i prag bola koji mogu da podnesem,
sve je manji, što je mislim i normalno.
1