Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

ljenje kičme i u lumbalnom i u torakalnom delu, nije dolazila u obzir nikakva
trudnoća. Ali lekarka me je ohrabrivala. Međutim, dogodio mi se neki zdravstveni
problem, pa su me preneli u bolnicu. Moja lekarka nije bila tu, bila je na
godišnjem odmoru. Druga žena ginekolog mi je posle pregleda vrlo grubo rekla:
– Budi sretna što ti je RH u redu, inače, ode tvoja beba!
Posle porođaja, dok sam još bila pod infuzijom, sa svim tim kateterima,
jedna sestra mi je svaku noć donosila bebu da je malo vidim. Nisam je dojila
nekoliko dana, jedna druga majka ju je dojila za to vreme. A druga sestra sedne
mi na krevet i počne da me plaši: – Kako si se ti usudila takva da rodiš? Da li
si ti normalna? Da l’ si razmišljala o posledicama, kako će tvoje dete reagovati?
Slušala sam je dok sam mogla i rekla sam: – Skloni se sa moga kreveta, ujutru ću
te u viziti tužiti kako me maltretiraš! Ali mnogo je onih koji su me podržavali i
bodrili, a uvek se zadesi neko ko bi malko da ti pokvari radost. U životu se uvek
nađe neko ko te podržava i neko ko želi da te poklopi. Ali, sreća je što takav život
čoveka ili očeliči, ili satre. Svi ti izazovi su mene očeličili.
Kakav je bio odnos članova Vaše porodice prema Vama za vreme trudnoće?
Sad znam da je moja majka imala veliki strah, ali ja joj se divim kako se
nosila sa tim, i svi moji. Strah nikad nisu pokazivali. Na primer, mi ručamo, ja trčim
da povraćam, niko ne podigne glavu, kao da se nije ništa desilo. Ni ja nisam,
a ni oni nisu, nikad od neke moje nemoći pravili dramu. Bilo je: ili se pravimo
da to ne vidimo, ili te bodrimo. Imala sam veliku podršku u najbližoj porodici
nakon porođaja. Jako brzo sam došla sebi i jako sam želela da to bude devojčica,
da ne bude dečko.
Kad sam rodila Branislavu u decembru sedamdeset i pete, dolazi lekar i
kaže: – Jao, divna Vam je beba! Najlepša je u boksu. Ja pitam: – Pa, je l’ jedina u
boksu? Tako, znala sam da se šalim na tu temu. Ona je moja najveća radost... Biti
roditelj je najlepše i najteže.
1
Ko Vam je pomagao u svakodnevnim obavezama nakon porođaja?
U prvim danima imala sam jako veliku podršku mog muža i moje majke.
Oni su podnosili najveći teret njenog odrastanja dok se ja nisam podigla. Kad
je Brana imala dve i po godine, preselili smo se u naš stan. Odrasla je kao ravnopravni
član naše porodice, igrali smo se uvek glasanja, njen glas se uvažavao.
Mnogo smo se igrali sa njom i sa decom u zgradi. U stanu je jedna soba bila
prazna, tu je bila gomila igračaka gde su se sva deca iz zgrade igrala. U toj sobi
je bila zavesa, samo krparice, i gomila igračaka. Kad smo kupili spavaću sobu
oduzeli smo im taj prostor, pa su se svi ljutili na nas. Kao jedinica, Brana nije bila
preterano ni mažena ni pažena. Više ju je otac mazio nego ja. U jednom periodu
RH – rezus faktor.