Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

Da li ste slavili Osmi mart?
Predsedništvo omladine je Osmi mart organizovalo svake godine. Bila sam
članica Predsedništva omladine, vrlo aktivna i u omladinskom radu. Igrala sam
šah za Martince na ženskoj tabli. U to vreme sam imala drugu kategoriju. Znači,
u svakoj čorbi mirođija. I onda se organizovala proslava Osmog marta i birala
se kraljica večeri. Ja sam bila uz voditelje programa, tamo nešto sam bila gore
na bini, i nemam pojma šta su rešili: koja devojka dobije najviše razglednica, ta
je kraljica večeri. I odjednom – šta je njima palo na pamet, da to budem ja. Odjednom
samo dolazi jedan moj drugar i donosi mnogo razglednica „za Ružicu
Andrić“. Nemam ja pojma o čemu se radi... Završeno je, nema više čestitki, ja
sedim tamo za nekim bubnjevima na pozornici, i – kraljica večeri! E, tad su me
jako rasplakali. Jedan mi je drugar poklonio vazicu, imam je i dan-danas. Priredili
su mi beskrajnu radost. Posle toga smo išli u jednu kafanu da to proslavimo.
Kad tamo, drugari pogledaju za susedni sto i kažu: – Joj, eno ti tate i mame! Tata
izveo mamu za Osmi mart.
Vaspitavana sam tako da sam imala beskrajnu slobodu, da vodim računa
o sebi, nikada me nisu nešto sputavali, i mislim da sam odrasla u vrlo zdravoj
porodici. Srećem ljude koji previše štite svoju decu, maze, paze, timare. Kad
sam rekla da je moja sestra tako vaspitavala Vladimira, sad ću reći jedan insert iz
njenog života. Vladimir je tek na rehabilitaciji u Veloj Luci prohodao u sedmoj
godini. I u tom periodu, kad je on tek prohodavao, oni su bili u šetnji i on je pao.
Vera stoji pored njega i čeka da se on digne. Priđe joj neki čovek i pita je: – Jeste
li vi tom detetu majka ili maćeha?! I ona kaže: – Ja neću biti uvek pored njega u
životu da ga podignem! On mora da nauči da padne i da ustane! Kasnije mi je
priznala da je tu noć preplakala jer je teško gledati svoje dete kako se muči. Ali
je ta njena reakcija bila ispravna. E, tako su mene moji vaspitavali.
Ima mnogo primera koji dokazuju da roditelji iz prevelike ljubavi, štiteći
dete, u stvari ne doprinose njegovom osamostaljivanju. Sećam se, bili smo prošle
godine na Beogradskom maratonu na Adi Ciganliji, ženska trka bude u oktobru.
Nas četiri-pet žena tradicionalno smo prisutne na toj ženskoj trci. I vidim jednu
devojku, koju znam sa klimatskog oporavka, došla je tu, kreće se solidno.
A moja drugarica Dušanka iz Šida je u kolicima, Ljilja, ja i ostala ekipa idemo
onoliko koliko možemo tom stazom. Sigurno ne pređemo sedam kilometara, ali
tu smo, i treba da smo svuda gde su i ostali ljudi. Dok smo čekale da počne trka,
otišle smo u kafić, i tad sam videla šta roditelji mogu da urade svom detetu:,
„hoćeš li ovo“, „nemoj ono“, majka joj drži čašu, a videla sam da može sama. A
ako možeš sama sebi da zapališ cigaretu i da pušiš, znači možeš i samostalno da
piješ sok. Majka se gurala da sve uradi umesto ćerke, čini mi se da je mogla da
bi i disala umesto ćerke. Niko ne može da živi umesto drugog. Ono što moramo
da odživimo u svom životu, treba to sami da uradimo: moramo da popijemo i
čašu žuči, a i čašu meda.
1 0