Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
u Beogradu, Smer za kibernetiku. Sve sam ja to sebi lepo isplanirala, i kad sam maturirala, otišla sam sa mojom drugaricom u Kraljevo kod njene familije. Tamo je stigao telegram: Jeja, vrati se, od prvog treba da počneš da radiš. Jako sam bila tužna, jer sam zamislila da ću nastaviti školovanje, već sam se sa tetom bila dogovorila da ću kod nje stanovati dok studiram u Beogradu. I odjednom sam se vratila kući. I ja kažem: ali ja sam planirala da... - E, pa ne možeš, Veca treba na godinu da upiše srednju školu! Nije se to moglo finansijski podneti.“ (Ružica) Ipak, nepristupačan i neorganizovan sistem otežavao im je ili onemogućavao redovno pohađanje nastave: „[...] nisam bila redovna na predavanjima, nikad nisam znala kad je šta. Onda me je uvek mama vozila, jer još nisam tada ja vozila auto. Dovede me, odvede me, propustim predavanja [...]“ (Tanja) Žene prolaze kroz različite obuke, aktiviraju se u svojim udruženjima i drugim organizacijama osoba sa invaliditetom, gde se uglavnom dobro osećaju. To okruženje im obezbeđuje novu vrstu znanja i učenja, i pripremu za konkretne zadatke i aktivnosti u zajednici. Shvataju važnost obrazovanja za integraciju i komunikaciju sa drugim ljudima i ulogu obrazovanja na putu do osnaživanja i samostalnosti. „Obrazovanje je na prvom mestu. Ko ima obrazovanje, ne treba da se plaši ni materijalnog ni duhovnog siromaštva.“ (Eva) Uloga roditelja i uže porodice Invaliditet ima dalekosežan uticaj na pojedine članove porodice i na ukupnu stabilnost porodice. Ružičini roditelji postupaju ravnopravno prema deci i imaju veće zahteve prema Ružici nego prema njenoj sestri; Tanjina majka napušta studije, sestra se povlači u sebe i ne komunicira ni sa kim; Brigitin otac smatra da su gluve osobe glupe i ograničava joj komunikaciju sa njima; Miličina porodica doživljava nekoliko transformacija koje su povezane sa invaliditetom (odlazak sa majkom i sestrom u rehabilitacione centre, život s majkom u studentskom domu i dr.). Roditelji kroz odrastanje i život učestvuju u najintimnijoj higijeni svoje dece, što se odražava na samostalno donošenje odluka o vlastitom životu. Kretanje i komunikacija Većina žena koristi neadekvatna pomagala i nije u mogućnosti da ih obezbedi (Tanjin otac prepravio je kolica za odrasle da bi ona mogla da ih koristi; Ružica sama šije odeću, obezbeđuje obuću, jer je ortopedske cipele ranjavaju). Sve intervjuisane žene svedoče o nepristupačnosti kuća u kojima žive ili borave i objekata u javnoj upotrebi na koje su upućene. Primarna je bila potreba za slobodom kretanja, dakle, naučiti kako da se savladaju fizičke barijere koje ometaju njihovo slobodno učešće u saobraćaju i pristupu javnim zgradama, kao i u svakodnevnim aktivnostima institucija: 1
„Nosili su me gore-dole ako sam htela deset puta dnevno, ali to nije bilo to, da ti možeš sama da izađeš i sama da uđeš, jer svaki moj ulazak i izlazak je bio pod njihovom kontrolom. Ne mogu da kažem da nije bilo „pod kontrolom“, kad je stalno neko morao biti prisutan.“ (Tanja) Proces sticanja samostalnosti Kod žena koje su invaliditet stekle, proces izlaženja iz porodičnog okrilja u zajednicu i osamostaljivanja bio je uglavnom završen pre sticanja invaliditeta. Nakon njega bilo je potrebno naučiti kako samostalno živeti u zajednici kao osoba sa invaliditetom. Na tom putu manjka samopouzdanje, pojavljuju se osećaj manje vrednosti i niz psiholoških prepreka (autostereotipi) i neprijatnih iskustava vezanih za oštećenje. Žene sa urođenim ili rano stečenim oštećenjem imaju težak put odrastanja, teže stiču samostalnost. Porodica i šira zajednica mogu u tome da pomognu i odmognu. Žene upravo o tome govore svojim iskustvom i pokazuju da ne postoji jedno rešenje, već niz različitih (dobrih) iskustava. Isto tako, jedno rešenje može biti dobro u jednom životnom dobu, ali manje dobro u nekom drugom... ‘’Godinu dana sam provela u ustanovama, a kad sam došla kući, moje mušterije su dolazile kod mene, moje drugarice ubeđivale su me da treba da radim. Meni je to bilo strašno, jer taj posao koji sam ja tako vešto obavljala, a i brzo, sad, odjednom, sve to nije tako, ali sam videla da moram nečim da se bavim, jer sredstva koja smo imali od moje penzije nisu dovoljna da mi živimo ni najskromnije. I one su me naterale da ja počnem da friziram. Prvo je to bila moja mama, pa drugarice, pa tako sam ja počela da radim. Ja sam iz kolica, sa malom stolicom pored kolica počela da friziram i videla sam da ja to jednako dobro uradim i lepo i čak možda i za manje vremena. Ja sam po prirodi jako tvrdoglava i inadžija i mislim da mi je to u to vreme pomoglo. Ja sam to uspešno radila. I, na kraju, kad sam videla da je naš budžet obezbeđen, ja sam onda još agresivnije krenula pa sam zaista puno radila.’’ (Kristina) Nakon što steknu samopouzdanje i samostalnost, poraste motivacija za prihvatanjem od strane šire zajednice i pronalaze smisao u radu na polju invalidnosti: ‘’Ja sam mogla kao i mnogi invalidi da ostanem na teretu roditeljima ili deci, da se jednostavno opustim i da se predam onome što mi se dogodilo, ali sam imala cilj. Snalazila sam se jako dobro. Ja utičem na sve moje članove da se bore da budu samostalni. Što je čovek samostalniji, njemu je i lakše i lepše, jer ne zavisi ni od koga. Ja nikada nisam zavisila od nekoga. Ja danas nisam dužnik ničiji, ne dugujem ni društvu, ni roditeljima, nikome. Mene je rad spasao od mnogo čega, mnogo ružnog, jer što sam više problema imala, ja sam više radila. Kroz sav moj život je rad taj kome sam ja, ako to može tako da se nazove – dužna.’’ (Kristina) 1
- Page 1 and 2: Životne priče žena sa invalidite
- Page 3 and 4: Životne priče žena sa invalidite
- Page 5 and 6: Predgovor Milica Bracić, Milica Mi
- Page 7 and 8: • Preduzeti mere i aktivnosti u c
- Page 9 and 10: sa invaliditetom sa kojom se vodi r
- Page 11 and 12: „Školu sam obožavala. Obožaval
- Page 13: „Nisam imala privilegije kod nje,
- Page 17 and 18: neopipljive, ali njihove realne pre
- Page 19 and 20: „Jedna od teškoća je bio odnos
- Page 21 and 22: je malo vidim. Nisam je dojila neko
- Page 23 and 24: svoj nedostatak, onda se lošije pr
- Page 25 and 26: Zaključak Ono što pada u oči pri
- Page 27 and 28: Hellar, Beth (1999). News coverage
- Page 29 and 30: ona koja niko pre nas toj ženi nij
- Page 31 and 32: i na kraju datum i mesto snimanja,
- Page 33 and 34: Tbl 1. Životne priče žena sa inv
- Page 35: Životne priče Rođene između 191
- Page 38 and 39: Između Smilje i mene je šest godi
- Page 40 and 41: Kad sam otišla tamo, nisam našla
- Page 42 and 43: vlasti su me odmah otpustile i doš
- Page 44 and 45: A Vi ste se razboleli zato što ste
- Page 46 and 47: kaže: - Dajte meni da ja to proči
- Page 48 and 49: Da li je on imao pravo da Vas otpus
- Page 50 and 51: Al’ može biti da su oni mislili
- Page 53: Rođene između 1930. i 1940.
- Page 56 and 57: U Petrovcu je bio jedan čovek koji
- Page 58 and 59: muzičke škole. Nažalost, drugari
- Page 60 and 61: Kada je trebalo da rodim stariju ć
- Page 62 and 63: zalivati, negovati, činiti ustupke
u Beogradu, Smer za kibernetiku. Sve <strong>sa</strong>m ja to sebi lepo isplanirala, i kad <strong>sa</strong>m<br />
maturirala, otišla <strong>sa</strong>m <strong>sa</strong> mojom drugaricom u Kraljevo kod njene familije. Tamo<br />
je stigao telegram: Jeja, vrati se, od prvog treba da počneš da radiš. Jako <strong>sa</strong>m bila<br />
tužna, jer <strong>sa</strong>m zamislila da ću nastaviti školovanje, već <strong>sa</strong>m se <strong>sa</strong> tetom bila<br />
dogovorila da ću kod nje stanovati dok studiram u Beogradu. I odjednom <strong>sa</strong>m se<br />
vratila kući. I ja kažem: ali ja <strong>sa</strong>m planirala da... - E, pa ne možeš, Veca treba na<br />
godinu da upiše srednju školu! Nije se to moglo finansijski podneti.“ (Ružica)<br />
Ipak, nepristupačan i neorganizovan sistem otežavao im je ili onemogućavao<br />
redovno pohađanje nastave:<br />
„[...] ni<strong>sa</strong>m bila redovna na predavanjima, nikad ni<strong>sa</strong>m znala kad je šta.<br />
Onda me je uvek mama vozila, jer još ni<strong>sa</strong>m tada ja vozila auto. Dovede me,<br />
odvede me, propustim predavanja [...]“ (Tanja)<br />
Žene prolaze kroz različite obuke, aktiviraju se u svojim udruženjima i<br />
drugim organizacijama osoba <strong>sa</strong> <strong>invaliditetom</strong>, gde se uglavnom dobro osećaju.<br />
To okruženje im obezbeđuje novu vrstu znanja i učenja, i pripremu za konkretne<br />
zadatke i aktivnosti u zajednici. Shvataju važnost obrazovanja za integraciju i<br />
komunikaciju <strong>sa</strong> drugim ljudima i ulogu obrazovanja na putu do osnaživanja i<br />
<strong>sa</strong>mostalnosti.<br />
„Obrazovanje je na prvom mestu. Ko ima obrazovanje, ne treba da se plaši<br />
ni materijalnog ni duhovnog siromaštva.“ (Eva)<br />
Uloga roditelja i uže porodice<br />
Invaliditet ima dalekosežan uticaj na pojedine članove porodice i na ukupnu<br />
stabilnost porodice. Ružičini roditelji postupaju ravnopravno prema deci i imaju<br />
veće zahteve prema Ružici nego prema njenoj sestri; Tanjina majka napušta<br />
studije, sestra se povlači u sebe i ne komunicira ni <strong>sa</strong> kim; Brigitin otac smatra da<br />
su gluve osobe glupe i ograničava joj komunikaciju <strong>sa</strong> njima; Miličina porodica<br />
doživljava nekoliko transformacija koje su povezane <strong>sa</strong> <strong>invaliditetom</strong> (odlazak<br />
<strong>sa</strong> majkom i sestrom u rehabilitacione centre, život s majkom u studentskom<br />
domu i dr.). Roditelji kroz odrastanje i život učestvuju u najintimnijoj higijeni<br />
svoje dece, što se odražava na <strong>sa</strong>mostalno donošenje odluka o vlastitom životu.<br />
Kretanje i komunikacija<br />
Većina <strong>žena</strong> koristi neadekvatna pomagala i nije u mogućnosti da ih<br />
obezbedi (Tanjin otac prepravio je kolica za odrasle da bi ona mogla da ih<br />
koristi; Ružica <strong>sa</strong>ma šije odeću, obezbeđuje obuću, jer je ortopedske cipele<br />
ranjavaju). Sve intervjui<strong>sa</strong>ne žene svedoče o nepristupačnosti kuća u kojima<br />
žive ili borave i objekata u javnoj upotrebi na koje su upućene. Primarna je bila<br />
potreba za slobodom kretanja, dakle, naučiti kako da se <strong>sa</strong>vladaju fizičke barijere<br />
koje ometaju njihovo slobodno učešće u <strong>sa</strong>obraćaju i pristupu javnim zgradama,<br />
kao i u svakodnevnim aktivnostima institucija:<br />
1
Change language