Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

kuša da ih nasilno uzme. Onda moj kolega kaže: – Da ja tebe stavim u ovu torbu
i kad dođemo u SDK , izvadim blagajnicu, i mi podignemo platu!
Kad dođem s platom, odmah je tu moba: popakujemo novac u koverte za
sat i po – sto pedeset ljudi dobije pare, svi sretni i zadovoljni.
Ili, kad nestane struje, ja odmah organizujem da se kafa kuva napolju, na
dve cigle. Ja ne mogu da radim, ali mogu da organizujem. Bila sam zadužena za
dobro raspoloženje u tri kancelarije. Znala sam ujutru da vičem: – Šta je! Dižite
te kreste! Šta ste se obesili! Ili kad dođu moje koleginice i žale se: – Jao, ja sam se
umorila! – A ja to tako ne doživljavam: ja se igram peglanja, ja se igram kuvanja,
ja se igram spremanja, i onda kroz igru mi to ne padne teško.
Otkad živite u ovom stanu?
Sedamdeset i osme sam se preselila sa ćerkom i mužem u stan. Dobila sam
ga od firme, a dotle sam živela u kući kod svojih roditelja. Jako volim zemlju.
Volim miris zemlje, miris biljaka. Pa, evo, dâ se videti i u kući. Imam puno biljaka.
Ja ne mogu da radim u bašti, ali sam znala da, kad moj muž radi u bašti,
donesem stoličicu i da sedim tu i bodrim ga.
Imam od kuće do posla dva i po kilometara: prođem selo, pređem prugu i
onda jedan deo polja, i tu mi je bilo najlepše ujutru... Onaj miris polja i biljaka!
Jako volim zemlju i prirodu.
Sećam se kad su počeli ti nesretni ratovi kod nas, bila je u firmi smeštena
neka jedinica, mobilisani ljudi, vojska, a dosadno im je. I sećam se kako su noževima
gađali jednu vrbu, trenirali su, igrali su se. Ja nisam mogla da prođem, a da
ne kažem: – Zar ne čujete kako vrba plače? Kako bi vama bilo da vas neko gađa
noževima?! I uvek se rastužim kad vidim da neko maltretira biljke i životinje i
nekog ko je nejak. Ne mogu da prođem a da ne reagujem, po cenu da dobijem
istom merom. Ta bahatost ljudi prema nekome ko je nemoćan, to nikako ne
mogu da razumem.
Kako ste se odlučili da zasnujete porodicu?
Imala sam nepunih dvadeset godina kad sam osnovala svoju porodicu, kad
sam se udala sedamdeset pete. Živeli smo tri godine kod mojih roditelja. Moj
suprug je odavde, rodio se u Martincima. Družili smo se, imala sam drugare,
više drugara nego drugarica u to vreme. Nekako sam se osećala jako zaštićeno
sa njima. I bila sam pomalo mangupčić, kao i oni. Kuda oni, tu i ja. Bilo je raznih
nestašluka. Odemo u neke jagode da ih očerupamo, naiđe gazda, oni kažu: – Ej,
Rule, čučni ti u taj bob, doći ćemo mi posle po tebe! – Ni slučajno! Bukvalno me
nose, vuku, treba preskočiti kanal, bace me, i tako... Ono što mi je najlepše iz
mladosti to su moji drugari. Bilo je neko naše društvance, desetoro njih i ja sam
bila jedanaesta.
SDK – Služba društvenog knjigovodstva, služba platnog prometa u SFRJ.
1