Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

popustili, ja se ne bih iskrivila ovoliko koliko jesam. I sada nosim ortopedske
cipele. Najveći mi je problem preko leta: koža se upali na četrdeset stepeni i to je
jako teško podnositi. Ali, pre par godina, nešto smo bile ja i moja ćerka u jednoj
kineskoj radnji i ona meni kaže: – Mama, zašto ne probaš ove sandale, bilo bi ti
mnogo udobnije?! Ja kažem: – Ali, pobogu, pa meni su svi modelari rekli da ja to
ne mogu, mora da bude fiksiran skočni zglob, nikako to ne ide. Kaže ona: – Ma,
hajde da probaš, videćeš! Naravno, obućar mi ovu levu sandalu skrati, svede na
ravno, plus povećanje i zaista sam se preporodila. Ono što nisu ortopedi, modelari
i svi zaduženi da smisle obuću za nas uradili, uradili su Kinezi, a moja ćerka
smislila da ja to mogu nositi. Od tada kad moja ćerka vidi takve sandale, odmah
kupi tri para.
Ove godine sam bila u Dunavu , ponovo su mi radili cipele. Nisam ove
godine zadovoljna. Teško mi je. Na početku je to bivalo da mi članak bude sav
krvav i u krastama, dok se nisu smilovali da mi stave, tu gde je mesto za članak,
nešto specijalno što mi je olakšavalo. Svake nove cipele kad mi stignu iz Dunava
prvo sedam dana gledam, psihički se pripremam da uđem u njih, pa ih onda
odbolujem, pa se onda naviknem na njih. Ali, dobro, i to smo savladali.
1
Da li ste se dobro snašli u radnom kolektivu?
Počela sam da radim u knjigovodstvu puno radno vreme. Posle porođaja
sam iskoristila mogućnost da radim skraćeno radno vreme. I zaista ni tu nije
bilo pardona, ni izostanaka sa posla zbog moje invalidnosti. Ali, lepo mi je bilo
te dvadeset i dve godine. Prošla sam sva radna mesta, od materijalnog knjigovođe,
preko blagajne, obračunske službe, do odgovornog knjigovođe. Evo, recimo,
jedan detalj. Ja sam jedina blagajnica koja je na terenu delila žeteocima platu.
U sezoni kad je žetva, pokupe me iz kancelarije, pod prikolicu stave bundu,
i iz moje torbe ljudima podelim plate na trideset i kusur stepeni, u ortopedskim
cipelama koje me žulje! Ništa meni to nije bilo problem. I volela sam svoj posao...
To je dosadan posao, ali nekako sam ja to umela da osmislim.
Tamo gde sam radila imali smo u okviru ratarstva i stočarstvo. Radila sam
u poljoprivrednoj organizaciji Mitrosrem. U vreme kad su se jagnjile ovce, svaki
put dođe magaciner i kaže: – Ej, imamo novo jagnje! I svaki put je sutradan to
jagnje imalo gombicu! Ja sam u jednoj ladli stola imala vunicu i konac i svakom
jagnjetu pravila sam gombicu. I to je bilo vrlo veselo. Jednom je bila neka delegacija
kod nas u firmi i videla jagnjad sa gombicama: – Pa, ko je napravio ove
gombice? – Imamo jednu službenicu koja svakom jagnjetu napravi gombicu,
kaže naš rukovodilac. Redovno sam odlazila da ih vidim, malo da ih pomazim.
Imala sam divne kolege! Kad sam radila na blagajni – u ono vreme kad je
bila inflacija, kad je plata bila dva džaka para, onda moj kolega ide sa mnom u
banku. Jedno vreme smo imali neke torbe koje su svirale u slučaju da neko po-
Dunav ortopedija – akcionarsko društvo za izradu ortopedskih pomagala u Novom Sadu.