Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Posle osnovne škole upisala sam Srednju ekonomsku u Sremskoj Mitrovici. U to vreme nije bila dobra autobuska linija iz našeg mesta do Mitrovice, pa sam dve godine stanovala u internatu. Mogu da kažem da mi je to bilo vrlo šokantno – te dve godine u internatu, a u trećoj i četvrtoj je već proradila redovna autobuska linija, pa sam putovala do Mitrovice. U internatu su mi se vratile traume odvojenosti od porodice kakve sam imala dok sam bila na Banjici. Inače sam se lepo tamo snašla. Imam drugare sa kojima se i sada dopisujem i posećujem. Tamo sam na kraju prve godine kucala mojim drugarima iz četvrte maturske radove. Bila sam jedina osoba sa invaliditetom, pa sam morala da se uklopim u pravila, nije za mene bilo pardona i to je ono što je lepo. Imala sam dobre vaspitače. Pošto sam čigrasta, kad naučim zadaću, obično sam pitala: – A, je l’ ima šta da se pomogne? I davali su mi da ljuštim krompir, da čitam... Pošto ne mogu da igram fudbal, obično su me stavljali da budem golman. Sećam se neke česme koju smo polomili, jao, al’ je bilo vode, do vrha! Znala sam da budem u tim svim nestašlucima. Kad je trebalo bežati iz škole, naravno, ako beže svi, bežim i ja. Da li su Vam dopuštali u domu da koristite kao svoj prostor i ostale prostorije? Imali smo učionice u kojima se učilo, imali smo spavaone u kojima je spavalo nas po petnaest–šesnaest. To se otključavalo u sedam uveče. Učionica i vešeraj su jedino bili otključani sve vreme. Ja sam neko ko i dan-danas noću najviše uči i piše, negde do dva sata, posle dva moram da spavam. Dok učimo, pijemo kafu, što je bilo zabranjeno. Imaš svoj pribor, a nemaš na čemu da skuvaš. U vešeraju uzmemo vrelu vodu iz bojlera, uključimo peglu, jedna drži peglu, druga stavi džezvicu, i tu se skuva kafa. Ono što mi je tu bilo lepo jeste da smo sve delile. Imala sam tamo dosta dobro vršnjačko iskustvo kolektiva. Imala sam dobre drugare tokom celog svog života. Od najranijeg detinjstva pa do današnjih dana. Doduše, ja sam se uvek trudila da širim pozitivnu energiju, imam pozitivan pristup životu. Ako sam na nečemu zahvalna dragom Bogu, a to je što mi je dao narav koju imam: mogu da budem tužna, pretužna, mogu tako gorko da plačem, ali za pola sata mogu da se smejem, i mogu da budem raspoložena. U ovoj našoj populaciji sam imala prilike da se sretnem sa ljudima koji su ogorčeni na ceo svet, samo zato što im nije dato nešto što je dato zdravoj populaciji. Ja u sebi, na svu sreću, to ne nosim. 1 Da li ste imali nekih kontakata sa vršnjacima, momcima? Pa, imali smo mi izlazak do deset: izlaz u grad, u bioskop, javiš se vaspitaču, ukoliko izostaješ. Išli smo na vikende kući, nismo mi tamo baš bili kao u zatvoru. Nismo bile baš ni cvećkice. Bilo je tu i uletanja kroz prozor, i izletanja, i svega što mladost nosi.
Studije Vas nisu privlačile? Imala sam želju da nastavim školovanje, tad je to bila Viša ekonomska u Beogradu, Smer za kibernetiku. Sve sam ja to sebi lepo isplanirala, i kad sam maturirala, otišla sam sa mojom drugaricom u Kraljevo kod njene familije. Tamo je stigao telegram: Jeja, vrati se, od prvog treba da počneš da radiš. Jako sam bila tužna, jer sam zamislila da ću nastaviti školovanje, već sam se sa tetom bila dogovorila da ću kod nje stanovati dok studiram u Beogradu. I odjednom sam se vratila kući. I ja kažem: ali ja sam planirala da... – E, pa ne možeš, Veca treba na godinu da upiše srednju školu! Nije se to moglo finansijski podneti. Dobila sam posao koji nisam volela. Ja jesam završila ekonomsku, knjigovodstveni smer, zato sam dobila posao u materijalnom knjigovodstvu. To je prepisivanje... prepisivanje... to je strašno. I, šta ćeš? Život je to! Pomiriš se i ideš dalje. Studije su moja neostvarena želja. Dvadeset dve i po godine sam radila, sa beneficijama je to bilo dvadeset osam; otišla sam u penziju devedeset šeste. Da li ste imali neki hobi u mladosti? Bila sam članica recitatorsko-dramske sekcije „Kaliopa“. Bili smo dosta uspešni na takmičenjima... na opštinskim i pokrajinskim smo znali da odnesemo lepe nagrade. Moj hobi i potreba je bila šivenje. S obzirom na moj invaliditet, ne mogu sebi da nađem odeću u prodavnici. Ovo što vidite na meni, to ja šijem. Morala sam silom prilika da naučim sama sebi da šijem. Ja sam prvi put sašila sebi nešto kad sam završila osmi razred osnovne – za matursku svečanost. U to vreme moja moda se svodila na to da sam nosila dugačke haljine. Puno sam izlazila sa mojim drugarima, pratila sam modu onoliko koliko mi je moja fizička konstitucija to dozvoljavala. Sve što sam mogla da sašijem, sašila sam. I dan-danas vrlo retko mogu da nađem neki komad odeće za sebe. Zato imam moju šivaću mašinu... Nekad sam mnogo više šila, sad me to ponekad umori, i ne šijem kad nemam inspiracije. I danas je mnogo jeftinije otići i kupiti, napatim se ja ponekad. Ali sam to rešila ovako: u ono vreme u Bazaru i u Burdi izlazili su modeli. Ja izvadim šnit i dan-danas imam tako nekoliko modela po kojima šijem, na primer, pantalone sam u stanju sebi da sašijem za četrdeset pet minuta po tim šnitovima. A cipele? E, tu je veliki problem. To mi je najveći problem. S obzirom na to da je moja desna noga kraća šesnaest centimetara, ja sam u suštini medicinski zapušten slučaj. Kad sam se vratila sa Banjice, nosila sam ortopedsku cipelu s onim aparatom. E, tu su jedino moji roditelji popustili toj mojoj dreci i mom otporu. Jeste teško! Posle toga su mi pravili obuću po meri, ali ne ortopedske cipele. Čak sam i celu trudnoću iznela bez ortopedskih cipela. E, da tad oni nisu meni 1
- Page 85: Rođene između 1950. i 1960.
- Page 88 and 89: Učila sam za krojačicu, vežbala
- Page 90 and 91: izmerio mi je glavu, ja sam mislila
- Page 92 and 93: na glavi - videla sam tatu, i okren
- Page 94 and 95: Ono što me najviše privlači je d
- Page 96 and 97: Radovala sam se kada sam je rodila,
- Page 98 and 99: Mi smo mislili da će biti teško,
- Page 100 and 101: Šta mislite o odnosu države prema
- Page 102 and 103: moga školovanja, dvadeset pet godi
- Page 104 and 105: htela da je nosi, pa se posvađamo,
- Page 106 and 107: konkurs za „samostalnog referenta
- Page 108 and 109: Moji roditelji su stalno izmišljal
- Page 110 and 111: sretna napustila tu zajednicu u koj
- Page 112 and 113: Da li ste ikad imali nekih benefici
- Page 114 and 115: Za deset godina postojanja subotič
- Page 116 and 117: 11 Kristina (1954), Novo Miloševo
- Page 118 and 119: da moja šefovica, poslodavka, zara
- Page 120 and 121: Ne znam šta se dogodilo u meni, al
- Page 122 and 123: ilo strašno, jer više nisam bila
- Page 124 and 125: da bude uredna: šišanje i ono št
- Page 126 and 127: je bio mir: ona dođe polako, legne
- Page 128 and 129: u životu koje moram da završim. P
- Page 130 and 131: Zovu nas iz okolnih sela u vezi sa
- Page 132 and 133: Društvu to nedostaje, iako društv
- Page 134 and 135: sam rekla: - Učiteljice, a je l’
- Page 138 and 139: popustili, ja se ne bih iskrivila o
- Page 140 and 141: Da li ste slavili Osmi mart? Predse
- Page 142 and 143: ljenje kičme i u lumbalnom i u tor
- Page 144 and 145: Prošle godine smo radili projekat
- Page 146 and 147: A sad nešto sve manje imam i vreme
- Page 148 and 149: posle posta bila na ispovesti, i to
- Page 150 and 151: Jedno vreme ste bili na čelu Savez
- Page 152 and 153: Republike Srbije!!! Jedan pečat se
- Page 154 and 155: liti da pomognu. Eto, to su neka mo
- Page 157 and 158: Tanja (1967), Sremska Mitrovica Isp
- Page 159 and 160: sama i u prodavnicu i kretala sam s
- Page 161 and 162: posle toga, kad sam prešla u Centa
- Page 163 and 164: smirila! Kao mala nisam bila neposl
- Page 165 and 166: Da li biste izdvojili neku za Vas z
- Page 167 and 168: A kada sam došla u Novi Sad, to je
- Page 169 and 170: ja, koja ne bih ni izlazila iz vode
- Page 171 and 172: kuje da je ona crna njena. Međutim
- Page 173 and 174: osobe sa invaliditetom. Nisam sedel
- Page 175 and 176: Zato se druga ćerka tako brzo rodi
- Page 177 and 178: psihologa, i da naučim mnogo o oso
- Page 179 and 180: kad neko drugi u porodici ne može,
- Page 181: Rođene između 1970. i 1980.
- Page 184 and 185: u bolnicama. Odlazak u obdanište j
Studije Vas nisu privlačile?<br />
Imala <strong>sa</strong>m želju da nastavim školovanje, tad je to bila Viša ekonomska u<br />
Beogradu, Smer za kibernetiku. Sve <strong>sa</strong>m ja to sebi lepo isplanirala, i kad <strong>sa</strong>m<br />
maturirala, otišla <strong>sa</strong>m <strong>sa</strong> mojom drugaricom u Kraljevo kod njene familije.<br />
Tamo je stigao telegram: Jeja, vrati se, od prvog treba da počneš da radiš. Jako<br />
<strong>sa</strong>m bila tužna, jer <strong>sa</strong>m zamislila da ću nastaviti školovanje, već <strong>sa</strong>m se <strong>sa</strong> tetom<br />
bila dogovorila da ću kod nje stanovati dok studiram u Beogradu. I odjednom<br />
<strong>sa</strong>m se vratila kući. I ja kažem: ali ja <strong>sa</strong>m planirala da... – E, pa ne možeš, Veca<br />
treba na godinu da upiše srednju školu! Nije se to moglo finansijski podneti.<br />
Dobila <strong>sa</strong>m po<strong>sa</strong>o koji ni<strong>sa</strong>m volela. Ja je<strong>sa</strong>m završila ekonomsku, knjigovodstveni<br />
smer, zato <strong>sa</strong>m dobila po<strong>sa</strong>o u materijalnom knjigovodstvu. To je<br />
prepisivanje... prepisivanje... to je strašno. I, šta ćeš? Život je to! Pomiriš se i ideš<br />
dalje. Studije su moja neostvarena želja. Dvadeset dve i po godine <strong>sa</strong>m radila, <strong>sa</strong><br />
beneficijama je to bilo dvadeset o<strong>sa</strong>m; otišla <strong>sa</strong>m u penziju devedeset šeste.<br />
Da li ste imali neki hobi u mladosti?<br />
Bila <strong>sa</strong>m članica recitatorsko-dramske sekcije „Kaliopa“. Bili smo dosta<br />
uspešni na takmičenjima... na opštinskim i pokrajinskim smo znali da odnesemo<br />
lepe nagrade.<br />
Moj hobi i potreba je bila šivenje. S obzirom na moj invaliditet, ne mogu<br />
sebi da nađem odeću u prodavnici. Ovo što vidite na meni, to ja šijem. Morala<br />
<strong>sa</strong>m silom prilika da naučim <strong>sa</strong>ma sebi da šijem. Ja <strong>sa</strong>m prvi put <strong>sa</strong>šila sebi nešto<br />
kad <strong>sa</strong>m završila osmi razred osnovne – za matursku svečanost. U to vreme<br />
moja moda se svodila na to da <strong>sa</strong>m nosila dugačke haljine. Puno <strong>sa</strong>m izlazila<br />
<strong>sa</strong> mojim drugarima, pratila <strong>sa</strong>m modu onoliko koliko mi je moja fizička konstitucija<br />
to dozvoljavala. Sve što <strong>sa</strong>m mogla da <strong>sa</strong>šijem, <strong>sa</strong>šila <strong>sa</strong>m. I dan-danas<br />
vrlo retko mogu da nađem neki komad odeće za sebe. Zato imam moju šivaću<br />
mašinu... Nekad <strong>sa</strong>m mnogo više šila, <strong>sa</strong>d me to ponekad umori, i ne šijem kad<br />
nemam inspiracije. I danas je mnogo jeftinije otići i kupiti, napatim se ja ponekad.<br />
Ali <strong>sa</strong>m to rešila ovako: u ono vreme u Bazaru i u Burdi izlazili su modeli.<br />
Ja izvadim šnit i dan-danas imam tako nekoliko modela po kojima šijem, na<br />
primer, pantalone <strong>sa</strong>m u stanju sebi da <strong>sa</strong>šijem za četrdeset pet minuta po tim<br />
šnitovima.<br />
A cipele?<br />
E, tu je veliki problem. To mi je najveći problem. S obzirom na to da je<br />
moja desna noga kraća šesnaest centimetara, ja <strong>sa</strong>m u suštini medicinski zapušten<br />
slučaj. Kad <strong>sa</strong>m se vratila <strong>sa</strong> Banjice, nosila <strong>sa</strong>m ortopedsku cipelu s onim<br />
aparatom. E, tu su jedino moji roditelji popustili toj mojoj dreci i mom otporu.<br />
Jeste teško! Posle toga su mi pravili obuću po meri, ali ne ortopedske cipele.<br />
Čak <strong>sa</strong>m i celu trudnoću iznela bez ortopedskih cipela. E, da tad oni nisu meni<br />
1
Change language