Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
You also want an ePaper? Increase the reach of your titles
YUMPU automatically turns print PDFs into web optimized ePapers that Google loves.
Sećam se osoblja. Veliku ulogu je imala moja tadašnja učiteljica. Dugo <strong>sa</strong>m<br />
se čak <strong>sa</strong> tom mojom učiteljicom dopisivala; recimo, poslala <strong>sa</strong>m joj pismo kako<br />
je ovde u školi Martincima mnogo lepo. Ali, Banjica je u to vreme imala neki<br />
režim koji mi se nije dopadao; ništa svoje ni<strong>sa</strong>m mogla da imam, igračke koje<br />
<strong>sa</strong>m dobijala su se skupljale posle igre. Sećam se neke lopte koju mi je donela<br />
teta. Uh, to je bilo strašno! Oduzimali su mi je dva dana, jer <strong>sa</strong>m je <strong>sa</strong>krivala<br />
pod nahtkasnu, stavljala <strong>sa</strong>m je u korito u kojem <strong>sa</strong>m ležala, a ja legnem pored<br />
korita. Jako mi je bilo važno da nešto imam svoje lično, nešto što miriše na moj<br />
dom, na moju porodicu. Donesu nam negde oko četiri <strong>sa</strong>ta popodne poneku<br />
igračkicu, po neku bombonicu ili čokoladicu, i za <strong>sa</strong>t vremena ti se poigraš <strong>sa</strong><br />
nekom igračkom koju si dobio i to ti opet pokupe. To mi je bilo strašno! Sećam<br />
se, moja teta je nedelju dana šila neku posteljinu i lutku i donela mi sve u kutiji<br />
za cipele. Imala <strong>sa</strong>m je u rukama <strong>sa</strong>mo <strong>sa</strong>t vremena!!! Onda su mi je uzeli i nikad<br />
je više ni<strong>sa</strong>m videla. Strašno! Znala <strong>sa</strong>m da se igram tako što <strong>sa</strong>m znala da zarežem<br />
olovku... E, to je dobro jer podstiče kreativnost kod ljudi. Recimo, zarežem<br />
olovku, i na tu olovku vežem ono što <strong>sa</strong>m zarezala, napravim suknjicu na olovci,<br />
i to je bila lutkica.<br />
Na Banjici su pregrade između soba staklene, verovatno da bi mogli da nas<br />
kontrolišu. Tu <strong>sa</strong>m naučila gestovni jezik, da bih komunicirala <strong>sa</strong> nekim iz druge<br />
i treće sobe – volela <strong>sa</strong>m da se družim. Pošto je u sobi bilo desetak kreveta, da<br />
bih mogla da dođem na red i da se iskažem, morala <strong>sa</strong>m biti hitra! Jako <strong>sa</strong>m brzo<br />
govorila, to je bilo strašno kad <strong>sa</strong>m došla kući. Govor mi je bio turbo! Naučila<br />
<strong>sa</strong>m tamo da se snalazim u kolektivu, da se izborim za svoje mesto pod suncem.<br />
Bio je to i tužan i lep period.<br />
Imala <strong>sa</strong>m nadimak Lasta – ne znam odakle mi taj nadimak.<br />
A kako ste dobili ime?<br />
Kršteno ime mi je dao kum. On je bio zaljubljen u jednu devojku koja se<br />
zvala Ružica, bila je rođena Martinčanka. Ona je u toku rata nastradala, pa je<br />
moje ime, ime njegove neostvarene ljubavi. Videla <strong>sa</strong>m sliku te žene, čak smo<br />
i familija. Dobila <strong>sa</strong>m drugo ime u crkvi, to se u crkvi zove „na znamenju“, a<br />
kršteno ime mi je Ružica. Kuma je htela da nosim ime Verica, pošto je njihovoj<br />
ćerki ime Verica. Kum je bio isključiv: – Ne valja. Mora jedna umreti. Posle toga<br />
se rodila moja sestra, koja nosi ime Verica, i onda je kuma rekla: – Pa nemoj,<br />
pobogu, umreće! Jer kuma je znala zašto ja nosim ime Ružica...<br />
Kako ste dobili nadimak u kući?<br />
Jeja!? U Sremu je običaj da se sestre između sebe zovu nadimkom: starija je<br />
obično Jeja, a mlađa je Dada. Tako da <strong>sa</strong>m ja moju Vecu zvala Dada, a ona mene<br />
Jeja. Nju više niko ne zove Dada, a mene i dalje zovu Jeja.<br />
Kako je teklo Vaše dalje školovanje?<br />
1
Change language