Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

sam rekla: – Učiteljice, a je l’ mogu ja da idem u školu? Kao: – Ne možeš, tvoja
generacija kreće sledeće godine! Ja sam rekla: – Molim Vas, učiteljice, meni je
jako dosadno! Ako ja ne budem ništa znala, oni će mene lako ispisati.
1
To znači da ste u osnovnu školu krenuli u bolnici?
Tamo sam krenula u prvi razred. Naravno, sa gipsom skoro do ispod pazuha,
onako potrbuške, ona dugačka kolica kojima su nas vozili u školu... Eto, tako
sam naučila da čitam i da pišem, i to mi je mnogo pomoglo. Moji roditelji nisu
znali nekoliko meseci da ja idem u školu, pošto je bolnica obezbeđivala i pribor
i knjige. U to vreme nisu bile neke veze – autobus, voz, a moji su dosta radili u
polju, ali je moja tetka svakog četvrtka i nedelje dolazila da me obiđe. Jedino teta
i ja smo znale da idem u školu, a na polugodištu, kad sam donela knjižicu, mama
je rekla: – Pobogu, Jeja, znaš li ti da ti predstoji još jedna operacija, pa to je tebi
teško! Ja sam rekla: – Šta bih ja drugo radila?! Meni je to ispunjavalo vreme.
U Martince sam došla u školu u drugi razred u drugom polugodištu. Kad
su roditelji došli da me prebace u tu školu, učiteljica je rekla: – Pa, ko zna kakav
je njihov program, i kakva je to škola! Mislili su da je to na Banjici neka kobajagi
škola. Rekla je: – Dovedite je jedno dva–tri dana, pa ćemo videti da li ona nešto
zna, može li da prati nastavu. I ja sam prvog dana dobila pet plus! Imala sam divnu
učiteljicu koja je znala da me obodri, imala sam divne drugarice i drugove. I
ispostavilo se da smo mi u bolnici bili sa gradivom ispred njih u školi u Martincima.
E, pošto mi je bilo dosta teško da se krećem, a bilo je naporno mojim roditeljima
da me nose, nabavili su mi biciklić sa tri točka. Kad mi je bilo teško da
vozim, neko me je od mojih drugara vukao. Torbu zakače na kanap i voze tako
do škole. Kad je zima, onda su me vozili sankama. Pa sve torbe na mene. Pa me
prevrnu u sneg. I tako, cirkus! Stvarno sam imala predivnu učiteljicu, predivne
drugove i drugarice. Sećanje na moju osnovnu školu zaista je prelepo. Jako je
dobro da deca sa telesnim invaliditetom ne budu zbog toga izdvojena, a poznajem
mnogo mojih drugara koji su zbog toga što su telesni invalidi bili smešteni
u školu za decu koja intelektualno nisu razvijena, što je zločin prema toj deci.
A iz svega toga je korist što su i moji drugari naučili da postoje malo drugačiji
ljudi, da se brinu o meni, da se ja brinem o njima. Ja nisam mogla da trčim, zato
sam mogla da čitam, da učim, pa da im šapnem. Oni su zato mene vodali, vozali:
nijedna ekskurzija nije prošla bez mene, što je jako lepo od mojih nastavnika,
počevši od učiteljice. Eto, sećanja na moju osnovnu školu su predivna.
U kakvoj uspomeni Vam je ostao život na Banjici?
Te šezdesete godine smo bili eksperiment za bolnicu... Najpre sam imala
hiruršku intervencije na kuku a posle toga intervenciju na Ahilovoj tetivi – nešto
su gadno zabrljali, nigde nema moje medicinske dokumentacije i ne zna se
šta je rađeno. To je ono što zove lekarska greška.