Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

Ružica (1955), Martinci
Pričajte mi o svom detinjstvu.
Rođena sam dvadesetog februara pedeset i pete
godine u Martincima. Roditelji su mi isto iz Martinaca.
Otac je traktorista, majka domaćica. Bogu hvala, još su
živi! Živimo na udaljenosti od kilometar, posećujemo se
skoro svakodnevno. Imam četiri godine mlađu sestru
koja živi u Novom Sadu.
U našoj široj familiji ima više slučajeva cerebralne
paralize. Moj stric, znači tatin rođeni brat, rođen je prevremeno
i kao posledicu ima cerebralnu paralizu. Ja imam
dečju paralizu. Moja rođena sestra rodila je u osmom mesecu
sina Vladimira i beba je oštećena, jer je bila u inkubatoru,
a posledica je cerebralna paraliza. Nadam se da je
to kraj! Inače, Vladimira obožavam, on je dete koje je raslo
zdravo, u zdravoj porodici. On je otac jednog Dimitrija.
Jedno vreme je radio, sad je u penziji, jedan jako pametan
i uspešan čovek, vozi auto, ima svoju porodicu... Eto, to je
što se tiče naše porodice i cerebralne i dečje paralize.
Ja dosta dugo nisam imala svest o svojoj invalidnosti,
jer su me tretirali isto kao moju sestru, čak su me
po mom mišljenju ponekad i gurali u vatru bez potrebe.
Jedno vreme sam čak bila jako ljuta na roditelje! Uvek
sam dobijala odgovorne poslove i roditelji su me smatrali
mnogo odgovornijom nego mlađu sestru, valjda zato
što sam starija. Danas, sa ove vremenske distance, ja sam
svojim roditeljima zahvalna, zato što nisam bila u povlašćenom
položaju zbog svoje invalidnosti.
U petoj godini sam otišla na Banjicu, mislim da sam
bila među prvima kada je taj klinički centar počeo da
radi. Na Banjici sam provela dve i po godine. Tu je bio
jedan hirurški zahvat, drugi hirurški zahvat. Znate da i
danas na Banjici postoji osnovna škola: četiri godine. I
pošto sam ja bila dete vrlo nestašnog i nemirnog duha, ja
1