Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

povrede ili sticanja invaliditeta. Osobama sa invaliditetom bi trebala prekvalifikacija.
Imamo mi dosta obrazovanih ljudi, članova, ali imamo i dosta onih koji
su obrazovani, a to obrazovanje ne pasuje u ovo vreme.
Kakva je njihova volja za to?
Pa, nikakva. Nemaju motivacije. Mislim da im se više dopada da ustanu
kad hoće – što da se oni brinu kad ima ko, dosta su opušteni... I da ponovim:
mislim da je nedostatak para ključan.
Na koje probleme nailazite u svom privatnom životu?
Umem da se nosim sa stvarima, pa ne dozvoljavam da budu baš neki veliki i
nerešivi problemi. Ćerka i unuk su živeli kod mene, sad je druga godina kako su
se preselili u Novi Sad, pa sad malo osećam tu prazninu. Živim s mužem, tako
da smo nas dvoje sami. On dolazi u pet-šest sati uveče kući, nekad i kasnije, a ja
otprilike u četiri sata, ako nisam na treningu, tako da se onda sretnemo. Naša
kuća je postala kao prolazna stanica. Pa mi je malo tužno kad se vraćam kući.
Imam dva psa koji se raduju, ciče, vrište kad se ja vraćam.
Šta biste naveli kao najčešći problem žena sa invaliditetom?
Sad kako je taj zakon izašao, čini mi se da više žene traži šta je to što one
mogu da sprovedu... Nema ih puno u braku, ali tu je i komšiluk, roditelji...
Kod nas u Udruženju sve je više osoba sa invaliditetom koje su već dugo
godina u kolicima, pa su im roditelji već stariji, ili su možda ostali bez njih i koje
su došle u situaciju da nema ko da se brine o njima. Velika je potreba za personalnom
asistencijom. Brinu se komšije, ostaju sami kod kuće, i sam Bog zna
kako se snalaze.
A naši zdravstveni problemi, pa oni su uvek prisutni, već ih dobro poznajemo
i izlazimo nekako na kraj. Ali, sve je u nedostatku para. Kad nemaš ništa,
kada nemaš ni zdravlje ni sve ostalo, bar da imaš one osnovne stvari. Ali, ima i
onih koji nemaju ni za lek. To je strašno. Eto, to su naši problemi.
Ovo je prilika da možda kažete nešto što bi moglo da bude kao poruka
osobama sa invaliditetom, posebno ženama, pošto će sve poruke u ovoj knjizi
biti na jednom mestu.
Mogla bih da im poručim da imaju dovoljno snage i volje da idu kroz taj
život koji im se sticajem okolnosti nametnuo i da se hrabro nose sa tim. Ja ne
vidim uopšte da je zdrava osoba niti bolja od mene niti da zaslužuje nešto više
nego ja, tako da mislim da sve osobe sa invaliditetom, invalitkinje, sve su one i
dalje žene i treba da imaju i svog partnera i da normalno idu kroz život kao i svi
drugi. Žena treba da ima hrabrosti, da ima volje i da ima petlju i mislim da onda
ne može ništa niti da joj smeta, niti da joj fali. Sve što sam ja poželela da radim,
ili što mi se nametnulo, ja sam sve radila do kraja. Tako da je poruka da do kraja
istraju u onome što rade, da učestvuju ravnopravno u društvu. Mi to možemo.
1 1