Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

Zovu nas iz okolnih sela u vezi sa standardnim pravilima za adaptaciju javih
objekata, tako da se i tu stvar pokreće. Naših članova na selu nema puno, ali
nikako nisu zapostavljeni što se nas tiče. Trudimo se da što više uradimo.
1 0
Šta se radi u vezi sa obrazovanjem i zapošljavanjem?
Imamo dobar kontakt sa nacionalnom službom za zapošljavanje, tako da
nam prenose sve novine, ali osobe sa invaliditetom zaista imaju problem sa zapošljevanjam.
Kad je i to stvarno počelo, odjednom smo se svi mi koji smo to
propagirali našli u čudu. Ponudili su nam da se u Zrenjaninu i dva okolna mesta
koja pripadaju našem udruženju postavi pet trafika, prilagođenih za osobe sa
invaliditetom u kolicima, i da budu postavljene blizu kuće tih osoba. Ja sam se
stvarno radovala što se nešto pokrenulo, da neko misli o tome, međutim, kad
smo došli do same realizacije – e pa onda nisu mogle osobe sa invaliditetom.
Mislim da su suviše opušteni i da je ta obaveza da rade nešto bila šok za njih, i
da im treba pomoć... ja sam i na tome radila da neko iz njihovih porodica bude
uz njih kad je potrebno. Međutim...
Šta vidite kao najveći problem osoba sa invaliditetom?
Još uvek im nije prilagođeno sve što je potrebno. I ne može biti baš sve, ali
ipak, osoba sa invaliditetom mora da ima slobodan put do svog radnog mesta
i na radnom mestu. Drugo, prevoz. Nema puno osoba sa invaliditetom koje
imaju svoj auto kao ja. Sad sam ja nepokretna deset dana, jer nemam auto (na
popravci je) i loše mi je. Ne obavljam poslove. I onda, kako će sami, mnogo je
lakše kad imaš pored sebe nekoga bliskog i upoznatog sa tvojim načinom života,
jer nam nije priznat personalni asistent. A ako bi se oni samo pokrenuli, pa se
oslobodili, pa se osamostalili...! Pa i mene su stalno gurali. Ne dolazi u obzir da
ja guram kolica, ja sam dama. I, uopšte, to mi je ružno izgledalo.
A danas?
A danas ne dam da mi pipnu kolica, zato što ja mogu sama. U to vreme
ne bih ni mogla, bilo je puno i prepreka na putu – gde ću ja sa kolicima na dva
točka, nisam ni znala kako to ide. Tako da gde god mogu sama, ja volim da sam
sama svoja i da sama upravljam svim onim što želim da uradim, da me niko ne
ometa.
Problem je i nestašica para. Ako je osoba i zaposlena, ona mora sebi da
obezbedi još ponešto, treba da brine o sebi, da ima i adekvatnu garderobu. Sad
smo počeli sa malo boljim i lepšim kolicima, što je dobro, jer kad vidiš osobu u
invalidskim kolicima na ulici, ne treba da ti je loše. I taj vizuelni efekat je vrlo
važan i za samu osobu u kolicima i za onoga ko je gleda.
Naravno, i obrazovanje je zaista problem. Mnoge osobe imaju kvalifikaciju
koja ne odogovara današnjim potrebama ili njihovim trenutnim sposobnostima,
nešto što su u prethodnom životu mogli, to sad ne mogu da rade posle