Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

pravo na podijum. To je izgledalo ovako. Ja sam bila pokrivena plaštom, da se ne
vidi šta je ispod – pomislio bi neko možda neki paketi, jer zapravo je moj partner
vukao i kofer. Onda je on stao, ostavio je mene, i čuo je muziku, jer je on krenuo
da nađe devojku svojih snova koja voli da pleše tango. I nalazi devojku i sve je
odlično, počinju oni da plešu, ali umesto tanga ide salsa. Oni plešu, ali on shvati
da to nije to. Onako razočaran, jer taman je mislio kako je sve dobro (sve je to
scenski jako lepo izgledalo), okreće se tužan. U tom trenutku ja izlazim ispod
tog plašta i ljudi gledaju: – Šta je sad ovo? I on se raduje što nije sve izgubljeno i
počinje da pleše sa mnom tango. Prvo su svi mislili da je to deo koreografije: ja
sam u kolicima, ali da ću ustati na kraju predstave. Ja nisam ustala i onda su tek
shvatili šta se zapravo dešava. To su bile takve ovacije, ja tebi ne mogu da kažem,
to je bilo nešto stvarno fantastično. Mi smo bili drugi i baš smo bili zadovoljni.
To prvo takmičenje je bilo vrlo uspešno.
Da li ste uključili i druge članove Udruženja u to?
Ja sam toliko pokušavala i radila na tome da uključim i druge osobe sa invaliditetom,
ali prosto... Sad, onih četvoro koji su plesali u projektu... ja sam imala
partnera, ali oni nisu imali. Nama je jako teško da radimo bez partnera. I jedna
devojka je ostala trudna, pa je zbog toga napustila ples, a za dva momka taj Klub
nije obezbedio partnerke, iako je to bilo predviđeno projektom i plaćeno. Malo
je teže raditi sa muškarcima, ipak tu mora da bude plesačica i da bude snažna.
Kod nas to nije ni danas zaživelo do kraja... Prosto, ja se bavim, pa su ljudi naučili
da sam to ja, i kao da sam ja ceo svet. Neće da se uključuju plesači koji nisu
u kolicima, prosto nisu prihvatili. Doživljavala sam svašta, ne ja lično zbog sebe,
nego zbog mojih drugova koji je trebalo da plešu, a jedna plesačica je rekla da
se njoj gadi. To je strašno! Nema ženskog sveta, muškarci plesači nemaju partnerke.
A ja sam uspela zato što sam uporna i što je partner pristao da pleše sa
mnom, plesali smo dve godine. Do dve hiljade sedme godine me je finansiralo
Ministarstvo za rad i socijalnu politiku, a od tada ja sama sebe finansiram. Idem
tri puta nedeljno za Beograd na trening, mnogo je odricanja i... Ali, da mi nije
išlo, ja se ne bih toliko trudila. Išli smo i na evropska i na svestska prvenstva, otvarali
smo plesna takmičenja, plesali smo i za princezu i princa Karađorđeviće.
Samo što ovde nemam konkurenciju i to mi jako smeta, jer nemam sa kim da
se takmičim.
Osim plesa u kolicima, čime se još Udruženje bavilo?
Mi se bavimo projektima obaranja arhitektonskih barijera. To nam je dugoročni
projekat. Uspeli smo da napravimo ulaznu rampu u staroj poliklinici i
trebalo je da bude i u Kulturnom centru, ali se taj kurs (evra/dinara) menja svaki
čas, tako da kad smo mi došli do realizacije, ispostavilo se da su sredstva koja
smo planirali za dve ulazne rampe bila dovoljna za jednu.
1