Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

u životu koje moram da završim. Prosto se lepe za mene stvari koje moram da
uradim i da završim. Bojim se samo da neću stići sve da završim.
Ne volim ružne stvari, ne volim o njima da pričam, niti da ih se sećam. Ja
brišem sve ružno što se dogodilo. Ćerke sam učila da misle na lepe stvari. Kad
sam nastradala, govorila sam im da razmišljaju o onom vremenu kad je nama
bilo lepo – pozitivno da razmišljaju. Onaj odozgo je mislio na to, uzeo mi je ono
što je u mom srcu, a dao mi snagu da drugom mogu da pomognem. Na jednoj
strani sam izgubila, a na drugoj dobila. Mogu da budem zadovoljna da sam imala
tu moć da izdržim.
1
Šta se događalo od dve hiljade druge do danas?
Od dve hiljade druge do dve hiljade pete bavila sam se politikom, bila sam
odbornik do dve hiljade četvrte. Posle dve hiljade četvrte je sa politikom krenulo
nekim putem... Shvatila sam da ja više ne mogu da učestvujem u politici. Moji
stavovi su ostali isti, a sve ostalo se menjalo, pa se nekako nisam ni uklopila. Nisam
to mogla da prihvatim. Tako da sam dve hiljade pete izašla iz politike. Bilo
mi je već jako naporno, jako me je politika istrošila, i fizički i finansijski, i morala
sam jedan deo tereta da skinem, da bih mogla da funkcionišem. U to vreme sam
bila i bolesna. Dosta je to sve uticalo i na zdravlje i na psihičko raspoloženje, i
baš mi je loše bilo. I onda sam pomislila da to politika ne zaslužuje, jer ja sam
jako puno sebe dala, a nisam tražila ništa da dobijem. A nisam ni ostvarila puno.
Zapravo, ono što je u politici bio moj cilj jeste da se osobe sa invaliditetom uvuku
u sve pore, da budemo i mi deo neke vlasti i da se pokrene stvar, uopšte da se
razbije ta tabu tema o osobama sa invaliditetom. U tome sam uspela.
Kad sam završila sa politikom, ostalo mi je prostora... Bavim se i dalje paraplegičarima,
i tu sam stvarno na nivou zadatka. Čini mi se da sam, kako je
vreme prolazilo, više bežala i od kuće, tako da sam na poslu uglavnom puno
radila. Ali, onda sam napisala projekat Ako ne vidiš, ne čuješ, ne hodaš, ne znači
da ne možeš da plešeš. I to mi se, onako, dopalo, ja volim muziku, volim ples. Pa
sam napisala pilot projekat dve hiljade pete, a dve hiljade šeste smo nastavili sa
pravim projektom. Ministarstvu za socijalna pitanja se to dopalo i krenuli smo
sa plesom u kolicima. Ja sam dve hiljade šeste u martu išla na prvo takmičenje
u Austriji, tu sam se takmičila u šou-densu sa zdravima. Mislim da je ta godina
bila Godina jednakosti i to me je baš privuklo. Nigde nije pisalo da osobe sa invaliditetom
ne mogu da učestvuju. I ja sam htela to da iskoristim.
Zifild je jedan sportski grad. To je bilo jedno veliko takmičenje, bilo je oko
sedamsto učesnika. M smo krenuli na vreme, ali onda smo naišli na probleme:
carina, tamo-vamo, vraćali nas nazad, pa se zabunimo na putu... Trebalo je da
nastupimo u četiri, a stigli smo u pola deset uveče i ostavili su nas pretposlednje.
Moj partner, ja i još jedna devojka koja je deo koreografije, presvlačili smo se i
šminkali usput u autu i samo smo navukle šta je još trebalo i onda smo utrčali