Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
You also want an ePaper? Increase the reach of your titles
YUMPU automatically turns print PDFs into web optimized ePapers that Google loves.
to treba, ili mi ne treba, ali s obzirom na to da <strong>sa</strong>m shvatila da mogu da pomognem...<br />
U stvari <strong>sa</strong>m želela da pomognem svom detetu. Izbori su prošli, ja <strong>sa</strong>m<br />
izabrana za odbornicu, krenulo je to. Danas <strong>sa</strong>m, možda, previše angažovana<br />
u Udruženju, u stranci i u kući. Imam previše obaveza, ali mi one pomažu da<br />
prevaziđem sve ono što me je snašlo. Moja ćerka još uvek ne radi. Nadam se da<br />
će jednoga dana i ona dobiti neki po<strong>sa</strong>o. Na kraju, zbog mog celokupnog truda,<br />
jednog dana neka uživa ona u svemu onom što ja ni<strong>sa</strong>m mogla. To tako u stvari<br />
i treba, jer sve što radim zbog nje radim, i zbog društva, naravno. Da bi društvo<br />
jednog dana pomoglo mom detetu.<br />
Od života nikad ni<strong>sa</strong>m tražila previše. Lepo živimo Ljubiša i ja <strong>sa</strong> Sonjom<br />
i mojim unukom. On ima pet i po godina. Prostor nam baš nije adekvatan, ali<br />
mi se svi dobro slažemo, pa nam je taj prostor još uvek dobar. Za invalida su<br />
potrebni bolji uslovi, ali zadovoljna <strong>sa</strong>m <strong>sa</strong> ovim što imam. Možda zato što <strong>sa</strong>m<br />
sve prošla to što <strong>sa</strong>m prošla, ja uvek kažem: – Neka moje dete ima. Ja <strong>sa</strong>m zadovoljna<br />
da imam prostoriju gde da živim, da imam krevet i mir. Drugo mi ništa<br />
nije potrebno. Oni su zdravi, hvala bogu, što mi je najveća sreća i volela bih da<br />
sva naša tragedija i nesreća ostane tamo, u toj devedeset devetoj godinu, i da<br />
malo dođe mir i neko bolje vreme. Ja zato i radim: za bolje sutra.<br />
Mogla <strong>sa</strong>m, kao i mnogi invalidi, da ostanem na teretu roditeljima, ili da se<br />
jednostavno opustim i da se predam onome što mi se dogodilo. Ali <strong>sa</strong>m imala<br />
cilj. Imala <strong>sa</strong>m decu za koju <strong>sa</strong>m morala da se borim i nikad ni<strong>sa</strong>m mogla da budem<br />
pasivna. Što je čovek <strong>sa</strong>mostalniji, njemu je i lakše i lepše, jer ne zavisi ni od<br />
koga. Nikada ni<strong>sa</strong>m zavisila ni od koga. Mene je rad spa<strong>sa</strong>o od mnogo čega, jer<br />
što <strong>sa</strong>m više problema imala, ja <strong>sa</strong>m više radila. I za sve vreme bolesti moje ćerke<br />
ja <strong>sa</strong>m radila. Ni jednog trenutka moji članovi nisu primetili da mene nema<br />
i da je ostalo nešto neurađeno, niko nije bio zapostavljen. A to stvarno zahteva<br />
napor! Nekad i muka čini čuda, jer ako izbora nema, onda moraš tako kako<br />
moraš.<br />
Sad kad pogledate unazad...<br />
Kad se okrenem unazad pa rezimiram sve to što <strong>sa</strong>m prošla od detinjstva<br />
do današnjih dana, vidim da me je Bog iskušavao, možda <strong>sa</strong>m baš zbog toga<br />
jaka. Ja <strong>sa</strong>m izdržala sve to što <strong>sa</strong>m prošla. Neka <strong>sa</strong>d više mene ne iskušava,<br />
neka malo iskušava neke druge. Previše je bilo. Ja želim da ovo vreme koje mi je<br />
ostalo maksimalno posvetim radu Udruženja. U stvari, moram da znam da <strong>sa</strong>m<br />
nekome potrebna.<br />
Kod kuće ćerka zavisi od mene. Potrebna <strong>sa</strong>m Ljubiši. Nije imao lako detinjstvo.<br />
Izašao je od roditelja i iz prvog braka nespreman za život. Moji u kući<br />
mene ne vide kao invalida, nego kao nekoga ko sve može. Ja moram to da poštujem<br />
i da budem dobra da mogu sve to da ispunim što treba, što imam... Sebi dajem<br />
neke zadatke. Uvek imam neke projekte u Udruženju. Imam puno obaveza<br />
1
Change language