Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Create successful ePaper yourself
Turn your PDF publications into a flip-book with our unique Google optimized e-Paper software.
je bio mir: ona dođe polako, legne u moj krevet, pa se dopisujemo. I tako smo<br />
komunicirale. Onda <strong>sa</strong>m se ja operi<strong>sa</strong>la. Dve nedelje posle moje operacije, ona<br />
je umrla. Sada mi je žao što joj ni<strong>sa</strong>m dozvolila da plače, što ni<strong>sa</strong>m više slušala<br />
od nje o <strong>sa</strong>moj bolesti...<br />
Ostali smo <strong>sa</strong>mi moj <strong>sa</strong>putnik i ja. Ona je umrla devedeset devete, 27. septembra.<br />
Mojoj Sonji brak nije tako dobro išao, a ne znam ni šta joj se se sve<br />
događalo, pošto <strong>sa</strong>m se brinula za Branislavu, a nju zanemarila... U decembru te<br />
godine je ona došla kući <strong>sa</strong> sinom. Tako smo mi danas zajedno. I Ljubiša je taj<br />
koji je sve izvukao... On je Branislavi spremao makrobiotičku hranu, dolazili su<br />
kući da ga uče kako sve da sprema. Sve je radio oko nje, brinuo se o svemu. Sonja<br />
je još bila u braku, pa joj nisu dozvoljavali da dolazi. Bojali su se da ne pređe na<br />
dete bolest. Kad je Branislavin otac čuo da ona ima karcinom, nije se više javljao,<br />
nije je ni posetio... Kad je umrla, niko od njih nije bio na <strong>sa</strong>hrani. Eto, tako.<br />
1<br />
Kako se Vaš život nastavio?<br />
Posle svih tragedija, shvatila <strong>sa</strong>m da moram da živim za moje drugo dete,<br />
da <strong>sa</strong>m potrebna njoj i da <strong>sa</strong>m potrebna društvu i ja <strong>sa</strong>m rešila da maksimalno<br />
iskoristim sebe i svoje vreme, da nešto uradim. Osećala <strong>sa</strong>m obavezu prema<br />
društvu i Udruženju, jer su mi mnogo pomagali za sve vreme mojih nedaća.<br />
Rešila <strong>sa</strong>m da se posvetim Udruženju, da se posvetim mojoj drugoj ćerki<br />
i mom unuku i Ljubiši, da pomognem i njemu i detetu i da im malo ulepšam<br />
život. Oni to zaslužuju i ja znam da <strong>sa</strong>m potrebna njima, kao što smo mi bili<br />
potrebni Branislavi.<br />
Ljubiša je bio kratko u braku, i onda je bio <strong>sa</strong> nama, nas je doživljavao kao<br />
porodicu. Moje ćerke su ga tako prihvatile, pošto od oca nisu ništa lepo doživele,<br />
a on im je pružio sve.<br />
Zapravo, imala <strong>sa</strong>m potrebu da pomažem i mojoj porodici i članovima<br />
Udruženja.<br />
Ja sebe nikad ni<strong>sa</strong>m stavljala u poziciju invalida kome treba pomoć. Možda<br />
zato što <strong>sa</strong>m bila sposobna da sve to prevaziđem radom, ali <strong>sa</strong>m bila potrebna<br />
njima, kao da su svi oni moja deca. Došla je u Udruženje jedna mlada devojka<br />
neposredno posle smrti moje ćerke, pa <strong>sa</strong>m se posvetila njoj i maksimalno <strong>sa</strong>m<br />
joj pomagala. Došla je 2000. godina kada <strong>sa</strong>m imala velike programe. Kroz rad<br />
<strong>sa</strong>m zaboravljala sve svoje muke i probleme. U martu, kad je startovalo Udruženje,<br />
opet mi se desila nesreća – slomila <strong>sa</strong>m nogu. Pošto <strong>sa</strong>m morala da radim,<br />
došlo je do komplikacija, pa <strong>sa</strong>m morala da ležim u bolnici tri meseca. To nije<br />
moglo da me spreči da radim i dalje. U bolnici <strong>sa</strong>m obavljala sve aktivnosti, u<br />
sobu su mi dolazili i predstavnici humanitarnih organizacija... To me je u stvari<br />
držalo – rad. Kada su došli izbori, neki su mislili da mogu puno da pomognem,<br />
Socijaldemokratija je bila agilna u našem gradu. Tako <strong>sa</strong>m se uključila u rad<br />
Socijaldemokratije i oni su me predložili za odbornicu. Razmišljala <strong>sa</strong>m da li mi
Change language