Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

da bude uredna: šišanje i ono što čini da žena bude uredna. Onda je još bilo
rezerve, maraka, tako da sam frizirala za devize, jer dinar je bio obezvređen.
Na primer, moju penziju nikad nisam stigla da podignem, jer treba neko da
ode da je podigne, a dok ode – taj novac više ništa nije vredeo. Moje mušterije
mi donesu ili deset jaja ili boks cigara, šta je ko imao, snalazile su se uglavnom.
Branislava se još tada nije bila vratila, tad smo Sonja i ja bile same. Za nas dve je
to bilo dovoljno.
Kad se vratila Branislava, mi smo dobro živele. Nismo bile ni gladne ni žedne.
Ubedili su me u Udruženju da budem predsednik. Ja sam odgovorna osoba,
kad se nečega prihvatim, idem do kraja. Kako sam se počela angažovati oko
Udruženja, nastali su drugi problemi kojih tada nisam bila svesna. Ćerke su bile
srednjoškolke, ja sam krenula da radim za Udruženje što je zahtevalo putovanja,
moje odsustvo iz kuće, a one su počele to da koriste.
1
Da li ste se onda posvetili njima?
Morala sam. Branislava je imala tu vezu, u školu nije išla, počela je da bude
bolesna. Mislili su u bolnici da je bronhitis, astma, napadi astme. Ona je često
bila u bolnici, vraćala se iz bolnice u istom stanju i ponovo odlazila. Devedeset
šeste je već bila ozbiljno bolesna. Lečenje nije uspevalo ovde kod nas. Posle
šest meseci lečenja, vidim dete mi propada svakog dana, a ne znam od čega je
bolesna. U januaru sam je odnela u Novi Sad. A zaboravila sam da kažem da je
moja Branislava kad je imala četiri godine bila težak bolesnik. Imala je virusno
zapaljenje pluća. Oba plućna krila su joj sagorela za četiri dana i onda mi je jedva
ostala živa. Od tog vremena je često bolovala. I tad su joj radili bronhoskopiju
i bronhografiju prvi put. Ponovili su joj te preglede devedeset šeste i videli da to
ne može da prođe kroz grlo. Ona je disala, niko nije znao o čemu se radi. Astma,
pa astma. Međutim, kod nje je krenula paraliza obe glasne žice. Dok su oni videli
o čemu se radi, njoj je već bilo parlizovano sve i nije mogla da diše, počela je da
se zatvara. Iz Novog Sada smo tražili vezu za Beograd. Tamo su joj radili jednu
operaciju, pa drugu, pa treću, na kraju su je devedeset sedme ostavili maltene da
umre, jer nisu više znali šta da rade. Glasne žice su skroz bile paralizovane i grlo
se zatvorilo. Stavili su joj kanilu . Nisu mogli da je hrane. Trebalo je da naprave
jednostavnu operaciju na stomaku da je hrane . Ukrala sam je iz bolnice. Otišla
sam u bolnicu, obukla je u bade mantil, odvela je na VMA da je pregledaju, da
vide da li ima pomoći. Primili su je. Tamo je provela godinu dana. Malo je bila
kod kuće, malo u bolnici, onda su devedeset osme predlagali da ide u Francusku
na operaciju, jer jedino tamo mogu da joj pomognu. Tad sam ja pokrenula akci-
Kanila – šuplja cev koja se uvlači u prirodni ili neprirodni otvor na telu, koji treba da
ostane otvoren, ili da se omogući prolaz vazduha ili tečnosti.
Jejunostomija – operacija kojom se stvara otvor na jejumu (deo tankog creva kojim se
nastavlja dvanaestopalačno crevo), da bi se kroz njega pomoću sonde mogla unositi hrana.