Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno
ilo strašno, jer više nisam bila u stanju da vešto i brzo obavljam posao kao pre. Videla sam da moram nečim da se bavim, jer sredstva koja smo imali od moje penzije nisu bila dovoljna ni da živimo najskromnije. Naterale su me da počnem da friziram. Prvo je to bila moja mama, pa drugarice... Tako sam opet počela da radim. Malo su ljudi pakosni pa su me ismevali kako sam ja to radila. Ali ja sam tvrdoglava i inadžija i mislim da mi je to tada pomoglo. Za frizerke koje su mi ranije zavidele što sam bila uspešna bio je šok kad sam počela ponovo da radim i kad sam ponovo imala mnogo mušterija. Ja sam iz kolica, sa malom stolicom pored kolica, počela da friziram i videla sam da to jednako dobro radim kao i pre. Kad sam videla da od toga možemo lepo da živimo, još sam agresivnije krenula da radim. Ja sam radila, one su se školovale. Bilo je tu puno usputnih problema. Bilo je jako teško. A onda je Branislava, kad je imala dvanaest godina, rešila da pređe kod oca, pošto su je ubedili tata i tatina majka da baka ima lepši stan, da će njoj tamo biti lepše, da će imati ovo, pa da će imati ono. A, u stvari, suština je bila u tome da je njenom ocu bilo potrebno da ona bude prijavljena kod njega, kako bi on ostvario pravo da dobije stan. Kad je on to ostvario, ona mu više nije bila potrebna. Za mene je to sve bilo jako strašno! Kada je ona otišla, deo mene je otišao sa njom, jer nisam naučila da budem bez nje. Ona je imala očeve osobine, a baka je bila jako slatkorečiva i jako fina, uspela je kod moje ćerke da stvori predstavu da sam najgora majka, jer da sam ja bila dobra, ja ne bih nastradala! Sve je najružnije pričala o meni. I uspeli su da je okrenu i ona je otišla tamo. Mlađa i ja smo ostale same i jako nam je bilo teško. Nismo govorile, jer nismo imale šta jedna drugoj da kažemo. Na kraju sam zvala psihologa. Nisam mogla da se izborim i nisam znala kako dalje da živim sa tim. Psiholog je mene ubedio da bi ona ipak jednog dana otišla, recimo, kad se uda... Morala sam, u stvari, da prihvatim njen odlazak. Kad je prošla jedna školska godina, njen tata je shvatio da ne može da izađe sa njom na kraj. Baki je isto nešto smetalo i tamo su počeli problemi. Nisam ništa znala jer me nisu obaveštavali, ona nije dolazila kući kod mene. Onda su samo jednog dana došli socijalni radnici kod mene, psiholog i još jedna osoba. Bila sam tada strašno prehlađena, tako da odmah nisam ni shvatila o čemu se radi, zašto su oni došli. Kad sam shvatila da su tražili da potpišem da ona ide u dom, nisam mogla da verujem. Prethodno su hteli da je daju u specijalnu školu. Verovatno je kod nje bio neki revolt. Možda je i ona patila što je ostavila nas, a već nije imala izlaza – otišla je tamo. Nešto se dogodilo sa njom. Uglavnom, nije učila i oni su prvo hteli da je daju u specijalnu školu. To sam znala i kad god sam imala priliku da joj kažem rekla sam joj da uči makar dobila najmanju ocenu, samo da završi školu. Oni su se ipak opredelili da ona ide u dom. Trebalo je samo da ja potpišem. Ali ja to ne bih nikad dozvolila. Tako se moja ćerka vratila kod mene, ja sam izgubila period njenog izrastanja. Ona je 1
otišla od mene kao devojčica, a vratila se gotovo kao devojka. Sasvim je drukčije izgledala i meni je falio taj period koji je prošao. Nastavila je sedmi razred, ali joj nije išlo. Onda smo se odlučili da ide na Radnički da ga tamo završi... Jako sam se trudila da one završe školu. Meni je to bilo najbitnije. Mislila sam kad one završe školu i nađu svoj posao, onda sam kao roditelj ispunila svoj zadatak. Kada mene ne bude bilo, one će ipak imati od čega da žive. Međutim, baš nam nešto nije išlo! Upisala se ona u Poljoprivrednu školu. Najpre je htela da bude tesar, malo neobično za devojčicu! Želela je da bude stolar, da se bavi drvetom. Međutim, nisu je primili, pa je morala u Poljoprivrednu, jer u drugu nije mogla da se upiše. Svojoj deci sam pružala koliko god sam mogla. Trudila sam se da imaju sve. Ali ipak su razvod, moja nesreća i to što je Sonja ponavljala razred uticali na njihovo psihičko stanje. Obe su često bile bolesne: prehlade, dečje bolesti, problemi s bubrezima, sa bronhijama, često su bile u bolnici. Kad sam ja bila u bolnici u Beogradu, one su obe bile u bolnici u Zrenjaninu. Nekada su odlazile i same u bolnicu na preglede, jer moja mama nije baš svakog momenta bila u kući: mi se čujemo telefonom i ja ih uputim. U bolnici su već znali za situaciju. Bolnica nam je bila druga kuća. Kad se Branislava upisala u srednju školu, osamdeset devete-devedesete, počeo je naš novi problem, jer nije htela da ide u školu, nju to nije zanimalo, počela je da izlazi! Punih pet godina smo imale problema. Upoznala se sa nekim dečkom, pa je htela da se uda, nisam mogla ni da zamislim više da ostanem bez njih, ali ni on nije baš bio za nju, o tome već ne bih. Tako je tu opet počeo naš sukob. Devedeset treće je počela da radi. To je neko vreme sazrevanja kad je ona bila u procepu, u stvari, uvek je bila u procepu, jer uvek nam se nešto dešavalo, a ona je takav tip da sve emotivno doživljava. Ona je znala na svoj način sve to da rešava, a ja nikako nisam mogla da prodrem do nje. Nikad nisam znala šta ona može, a šta ne može. I onda je devedeset pete počela da bude bolesna: uvek s jeseni napadi bronhitisa, astme. Već je počela da radi. I ona kaže: – Mama, meni je jako loše. Nije nikuda išla, sedela je u kući. Izgubila je interesovanje za sve. Nešto ju je ubilo! Kako ste postali aktivni u nevladinom sektoru? Pošto sam bila član Udruženja paraplegičara od 1985. kad sam nastradala, te devedeset pete godine društvo je rešilo da me angažuje za rad u Udruženju, iako nisam bila spremna za to i nisam imala ambicija. Sa papirima se nikad nisam slagala, ne leži mi to. Drugo, tu treba i auto. Ja sam imala svoj cilj i imala sam svoj posao. Vrlo dobro sam već sve kod kuće organizovala. Radila sam, gajila decu i mislila sam da mi to sad baš i ne treba. U međuvremenu sam se bavila i trgovinom i snalazila sam se uvek za sredstva one devedeset treće kad je bila inflacija, pa onaj rat... Mogu da kažem da je to vreme bilo za mene dobro. Ja sam tada frizirala, žene su za frizure uvek davale. Ako nije za frizuru, a ono 1
- Page 72 and 73: posle nisam primenjivala, nije me z
- Page 74 and 75: haljinu, i sad imam suknju od nje.
- Page 76 and 77: Onda sam sedamdeset pete rodila tre
- Page 78 and 79: Bilo je dinamično, nije bilo dosad
- Page 80 and 81: Dok sam još bila u školi, u Savez
- Page 82 and 83: ože nešto da se desi, da je pogre
- Page 85: Rođene između 1950. i 1960.
- Page 88 and 89: Učila sam za krojačicu, vežbala
- Page 90 and 91: izmerio mi je glavu, ja sam mislila
- Page 92 and 93: na glavi - videla sam tatu, i okren
- Page 94 and 95: Ono što me najviše privlači je d
- Page 96 and 97: Radovala sam se kada sam je rodila,
- Page 98 and 99: Mi smo mislili da će biti teško,
- Page 100 and 101: Šta mislite o odnosu države prema
- Page 102 and 103: moga školovanja, dvadeset pet godi
- Page 104 and 105: htela da je nosi, pa se posvađamo,
- Page 106 and 107: konkurs za „samostalnog referenta
- Page 108 and 109: Moji roditelji su stalno izmišljal
- Page 110 and 111: sretna napustila tu zajednicu u koj
- Page 112 and 113: Da li ste ikad imali nekih benefici
- Page 114 and 115: Za deset godina postojanja subotič
- Page 116 and 117: 11 Kristina (1954), Novo Miloševo
- Page 118 and 119: da moja šefovica, poslodavka, zara
- Page 120 and 121: Ne znam šta se dogodilo u meni, al
- Page 124 and 125: da bude uredna: šišanje i ono št
- Page 126 and 127: je bio mir: ona dođe polako, legne
- Page 128 and 129: u životu koje moram da završim. P
- Page 130 and 131: Zovu nas iz okolnih sela u vezi sa
- Page 132 and 133: Društvu to nedostaje, iako društv
- Page 134 and 135: sam rekla: - Učiteljice, a je l’
- Page 136 and 137: Posle osnovne škole upisala sam Sr
- Page 138 and 139: popustili, ja se ne bih iskrivila o
- Page 140 and 141: Da li ste slavili Osmi mart? Predse
- Page 142 and 143: ljenje kičme i u lumbalnom i u tor
- Page 144 and 145: Prošle godine smo radili projekat
- Page 146 and 147: A sad nešto sve manje imam i vreme
- Page 148 and 149: posle posta bila na ispovesti, i to
- Page 150 and 151: Jedno vreme ste bili na čelu Savez
- Page 152 and 153: Republike Srbije!!! Jedan pečat se
- Page 154 and 155: liti da pomognu. Eto, to su neka mo
- Page 157 and 158: Tanja (1967), Sremska Mitrovica Isp
- Page 159 and 160: sama i u prodavnicu i kretala sam s
- Page 161 and 162: posle toga, kad sam prešla u Centa
- Page 163 and 164: smirila! Kao mala nisam bila neposl
- Page 165 and 166: Da li biste izdvojili neku za Vas z
- Page 167 and 168: A kada sam došla u Novi Sad, to je
- Page 169 and 170: ja, koja ne bih ni izlazila iz vode
- Page 171 and 172: kuje da je ona crna njena. Međutim
otišla od mene kao devojčica, a vratila se gotovo kao devojka. Sasvim je drukčije<br />
izgledala i meni je falio taj period koji je prošao. Nastavila je sedmi razred, ali<br />
joj nije išlo. Onda smo se odlučili da ide na Radnički da ga tamo završi... Jako<br />
<strong>sa</strong>m se trudila da one završe školu. Meni je to bilo najbitnije. Mislila <strong>sa</strong>m kad<br />
one završe školu i nađu svoj po<strong>sa</strong>o, onda <strong>sa</strong>m kao roditelj ispunila svoj zadatak.<br />
Kada mene ne bude bilo, one će ipak imati od čega da žive. Međutim, baš nam<br />
nešto nije išlo! Upi<strong>sa</strong>la se ona u Poljoprivrednu školu. Najpre je htela da bude<br />
te<strong>sa</strong>r, malo neobično za devojčicu! Želela je da bude stolar, da se bavi drvetom.<br />
Međutim, nisu je primili, pa je morala u Poljoprivrednu, jer u drugu nije mogla<br />
da se upiše.<br />
Svojoj deci <strong>sa</strong>m pružala koliko god <strong>sa</strong>m mogla. Trudila <strong>sa</strong>m se da imaju<br />
sve. Ali ipak su razvod, moja nesreća i to što je Sonja ponavljala razred uticali<br />
na njihovo psihičko stanje. Obe su često bile bolesne: prehlade, dečje bolesti,<br />
problemi s bubrezima, <strong>sa</strong> bronhijama, često su bile u bolnici. Kad <strong>sa</strong>m ja bila u<br />
bolnici u Beogradu, one su obe bile u bolnici u Zrenjaninu. Nekada su odlazile<br />
i <strong>sa</strong>me u bolnicu na preglede, jer moja mama nije baš svakog momenta bila u<br />
kući: mi se čujemo telefonom i ja ih uputim. U bolnici su već znali za situaciju.<br />
Bolnica nam je bila druga kuća. Kad se Branislava upi<strong>sa</strong>la u srednju školu, o<strong>sa</strong>mdeset<br />
devete-devedesete, počeo je naš novi problem, jer nije htela da ide u školu,<br />
nju to nije zanimalo, počela je da izlazi! Punih pet godina smo imale problema.<br />
Upoznala se <strong>sa</strong> nekim dečkom, pa je htela da se uda, ni<strong>sa</strong>m mogla ni da zamislim<br />
više da ostanem bez njih, ali ni on nije baš bio za nju, o tome već ne bih.<br />
Tako je tu opet počeo naš sukob. Devedeset treće je počela da radi. To je neko<br />
vreme <strong>sa</strong>zrevanja kad je ona bila u procepu, u stvari, uvek je bila u procepu, jer<br />
uvek nam se nešto dešavalo, a ona je takav tip da sve emotivno doživljava. Ona<br />
je znala na svoj način sve to da rešava, a ja nikako ni<strong>sa</strong>m mogla da prodrem do<br />
nje. Nikad ni<strong>sa</strong>m znala šta ona može, a šta ne može. I onda je devedeset pete<br />
počela da bude bolesna: uvek s jeseni napadi bronhiti<strong>sa</strong>, astme. Već je počela da<br />
radi. I ona kaže: – Mama, meni je jako loše. Nije nikuda išla, sedela je u kući.<br />
Izgubila je interesovanje za sve. Nešto ju je ubilo!<br />
Kako ste postali aktivni u nevladinom sektoru?<br />
Pošto <strong>sa</strong>m bila član Udruženja paraplegičara od 1985. kad <strong>sa</strong>m nastradala,<br />
te devedeset pete godine društvo je rešilo da me angažuje za rad u Udruženju,<br />
iako ni<strong>sa</strong>m bila spremna za to i ni<strong>sa</strong>m imala ambicija. Sa papirima se nikad<br />
ni<strong>sa</strong>m slagala, ne leži mi to. Drugo, tu treba i auto. Ja <strong>sa</strong>m imala svoj cilj i imala<br />
<strong>sa</strong>m svoj po<strong>sa</strong>o. Vrlo dobro <strong>sa</strong>m već sve kod kuće organizovala. Radila <strong>sa</strong>m,<br />
gajila decu i mislila <strong>sa</strong>m da mi to <strong>sa</strong>d baš i ne treba. U međuvremenu <strong>sa</strong>m se<br />
bavila i trgovinom i snalazila <strong>sa</strong>m se uvek za sredstva one devedeset treće kad je<br />
bila inflacija, pa onaj rat... Mogu da kažem da je to vreme bilo za mene dobro.<br />
Ja <strong>sa</strong>m tada frizirala, žene su za frizure uvek davale. Ako nije za frizuru, a ono<br />
1
Change language