Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

muž je bio spreman za ženidbu, deca ga nisu zanimala, ali ga je zanimao moj
stambeni prostor, jer je trebalo da se ženi, a meni više, mislio je, ne treba ništa.
Kako je dalje tekao Vaš život?
Nastali su problemi. Trebalo je da se posvetim sebi i lečenju, a ja sam se
baš tada tužila sa mužem, pa sam bila stalno pod nekim stresom i nisam se bavila
sobom. Muž je hteo da mi uzme stan, pa me je tužio. Kad nije to mogao da
ostvari, onda me je tužio da mi uzme decu, kako bi došao do stana. Naravno,
posle bi ih vratio meni. Onda je usledilo njegovo dokazivanje da ja ne mogu da
gajim decu, da nisam sposobna, ali ja sam uspela da se izborim za decu. Mene
je stambeni prostor takođe zanimao, ali zbog dece. Moji roditelji imaju kuću i ja
sam imala gde da odem, ali to je bio njihov stambeni prostor i ja sam se borila
zbog dece. Starija ćerka je krenula u drugi razred kad sam nastradala, a mlađa
u zabavište. Prvu godinu su krenule bez mene. Sledeće školske godine napustila
sam lečenje, posle devet meseci, kako bih bila sa njima. One su bile pre podne u
školi, popodne u boravku. Tako da su ceo dan provodile u školi.
Kako su one reagovale na to što ste nastradali?
Ja sam njih učila da mi treba da se borimo i da će sve proći, ali da moramo
da budemo jake i da ne smemo da plačemo. Možda je to bila moja greška. One
stvarno nisu plakale, ali su se gušile u sebi – nisu mogle da podnesu da vide
mene kako plačem. Lagale smo se, tako bih rekla. Tako da su one dolazile u posetu
– jednu nedelju one dođu u posetu s mojim roditeljima, sledeću dolaze po
mene, pa ja idem kući. Nisam prekidala kontakt sa decom, jer nisam mogla ni da
zamislim drugačije, jer mi nikada nismo bile razdvojene ni jedan dan. Tako da
nam je taj period jako teško pao, pogotovo meni! Bila sam brza i radna, a sada su
moje fizičke kretnje bile ograničene. Deca su izgubila svoj prostor, mir i navike.
Ostale su odjednom bez oba roditelja, što su svaka na svoj način pokazivale. Starija
se povukla u sebe i u sebi je to sve preživljavala, dok je mlađa počela da bude
jako agresivna. Od jednog mirnog deteta i fine devojčice, postala je mali đavo. U
školi je krenula jako dobro, dobro je učila i ja sam bila zadovoljna da je to tako,
da bar sa te strane budem zadovoljna i mirna. Ali, učiteljica koja je vodila mlađu
ćerku nije bila spremna da se bori sa njom, pa je, nažalost, ona ponavljala prvi
razred. To nam je bio još jedan šok. Vratile smo se u stan, koji je bio u haosu,
pošto je muž u njemu stanovao. Izbacio je sve moje stvari – njegova devojka
nije mogla da podnese moje stvari. Haos je bio. Nekako smo mi to dovele u red i
počele smo da živimo nas tri same. One su išle u školu. Ja sam zanemarila moje
lečenje.
Čime ste se bavili nakon oporavka?
Godinu dana sam provela u ustanovama. Drugu godinu, kad sam došla
kući, moje mušterije su dolazile kod mene, ubeđivale su me da radim. Meni je to
1 1