Životne priče žena sa invaliditetom u Vojvodini - centar živeti uspravno

„Ja sam najviše volela da lečim lutke. Bolnica mi je bila omiljena [...] Sve
lutkice su mi bile našminkane, ošišane, prekrajala sam im odeću, toga se sećam.“
(Tanja)
„Recimo, zarežem olovku, i na tu olovku vežem ono što sam zarezala,
napravim suknjicu na olovci, i to je bila lutkica.“ (Ružica)
Zaostala ekplozivna sredstva i granate predstavljali su nakon Drugog
svetskog rata veliki rizik za civilno stanovništvo, a naročito za decu kojima su
često te opasne naprave izgledale kao igračke:
„Kada je gazda od te kuće skupio đubre i nosio na njivu, onda je pomerio
te cigle i onda se pojavila jedna flašica od metala. Ja je uzmem, onako, srećna,
jer su nam tada igračke bile krpena lopta, neke kutijice, flašice, krpene lutke, mi
devojčice smo same šile te lutkice, pa smo im crtale oči, punile te krpice sitnicama
da bi imale lutke za igru. E, sad sam ja mislila kako se ova metalna flašica neće
razbiti, jer sve što dobijemo od odraslih za igru budu prazne flašice od nekih
parfema, to se razbije i nemaš igračku. I sad sam ja bila srećna što ću imati
pravu igračku. I ja to stavim u džep od džempera.“ (Neza)
Odnos vršnjaka prema deci sa invaliditetom bio je raznovrstan. Detinjstvo
su provele ili u okruženju sa decom sa različitim vrstama invaliditeta, ili sa
vršnjacima bez invaliditeta. One naglašavaju dobar odnos koji su imale sa
svima:
„Pošto mi je bilo dosta teško da se krećem, a bilo je naporno mojim
roditeljima da me nose, nabavili su mi biciklić sa tri točka. Kad mi je bilo teško
da vozim, neko me je od mojih drugara vukao. Torbu zakače na kanap i voze tako
do škole. Kad je zima, onda su me vozili sankama. Pa sve torbe na mene. Pa me
prevrnu u sneg. I tako, cirkus!“ (Ružica)
Odnos odraslih prema deci sa invaliditetom one sagledavaju uglavnom kao
pozitivan:
„On [deda] nije shvatao da je to neka tragedija što sam ja drugačija od
ostale dece i od ostalih unučadi, nego, eto, ona je malo drugačija, ali nju volim
zbog ovoga, onoga i tako dalje. Nije bilo tugovanja, ni razočaranja, bar ja to
nisam osetila.“ (Eva)
Neke od žena su kao učenice imale aktivno i jednako učešće u kulturnim
događajima i aktivnostima u školi, odlazile su na ekskurzije i škole u prirodi, uz
pomoć roditelja ili vršnjaka i nastavnica:
„Kada su bile neke priredbe, onda su pravili scenario i koreografiju da ja
negde iz pozadine treba da se pojavim i odrecitujem. Sada shvatam koliko su
oni time meni pomogli da steknem više samopouzdanja. Treba da izađeš, da
zaboraviš da teško hodaš, treba publika da ne gleda kako ti hodaš, nego da
skreneš pažnju na ono što govoriš i osećaš. Od petog do osmog razreda, ja sam
neprestano bila izložena tim izazovima.“ (Eva)
1